Прелет Рајац – Блаце 142км

Кишни и тмуран мај ове године, захтева прецизније планирање и спровођење летачких дана. Рокерска екипа Влајко, Марко и ја брзо договарамо Рајац za 25.05.2019, Павле се пакује и спрема за пут у Крушево на такмичење . Јако ми прија што у екипи имамо опуштену атмосферу, слободни смо да предложимо и нека друга полетишта (неоткривена) и маршруте које су неуобичајене, са пуно тешких делова. Једноставно речено, волимо изазове и мноого волимо да летимо.

Крећемо пут Рајца са два аута, Влајко, Милан и Димче једна екипа, Спирала, Максо (омиљени возач) и ја друга. У Мрчајевцима кратка пауза, ”burek-power”  ( Сворцијева изрека).  Како се приближавамо  Рајцу услови на небу су све лепши, понеки орао то потврђује. Кад је ситација таква, моје стопало реагује аутоматски и додоајеи гас. Увија се Фокус на уском друму од Такова до полетишта, путници у колима се клате, час лево, час десно, не марим. Ни  реконструкција моста на том путу нас не задржава, пуним гасом на полетиште.
Стижемо на врме, 11 и неки минут, ту је већ неколико пилота, Урош, Славко,  Данијела и Саша, Боџи.. пристижу Сворци и Бенбела.. више не гледам  ко је ту или ко долази. Проверавам дужину команди на Чичином крилу, брза корекција и припремам своју опрему. За други лет на Жељковом  Ензу-3 спремио сам већи баласт јер ме није одушевио на први поглед (прелет Голија – Чајетина).
 
Наравно, нема потребе да пишем ко од нас на старту  је ”рана птица” и први полеће :). Док Спиралица њушка лево десно и испред старта,  довршавам припрему уз Максову помоћ. Гледа ме он, тако дообро оптерећеног баластом,  са две резерве, инструментима, камером и коментарише: ”Ви сте професоре као витез под тешким оклопом”. Одговорих: ”Одлично си то дефинисао, хајде Максо, ти си сада штитонаша, додај камеру, кацигу…” Крајичком ока посматрам Спиралу, не подиже али и не цури, добро је.


Полеће и Влајко, сада им је лакше за центрирање, убрзо  излазе изнад Провалије, ветар је јачи са северозапада. Полетех и ја (као албатрос, трапаво), одмах крећем у Провалију и тамо извлачим не баш завидну висину. Ензо 3 је доста тежи за окретање и прецизно вођење у заокрету него што је то Ензо 2. Баласт има утицаја, мало ми је лакше него у првом лету, крило  има веелику предност на финеси, поготову кад је убрзано. То користим и лагано за Влајком ка Башком Рајцу. Ту није баш како је уобичајено, стубови полегнути, интервали краткотрајни.. Полако у заносу пењемо и враћамо ка полетишту. На хоризонту приметим да су Спирала и Урош у одличној позицији изнад старта, само  да се пусте низ ветар ка Такову или Прањанима.

Ка Башком Рајцу, фото: Владимир Бачанин

Влајко и ја каснимо, зато пролазимо испред старта и настављамо гребеном ка истоку и аутопуту. Погледам у десно ка Такову и Прањанима,  кад  ето Спирале, враћа се  у ветар ка нама. То ме није одушевило, јер ће изгубити драгоцену висину, имао је бољу опцију да иде напред са Урошем и термиком па да се сретнемо негде код Вујна. Настављамо са комбинованим пењањем и померањем ка аутопуту. Није онако како сам очекивао, доста је танко. Ееех,  сада сам ја на плафону Спирала у средини а Влајко у приземљу, па ми је лакше. Пуштам њих двојицу да траже а ја само помало поправљам. Ма не иде баш како би ваљало, губимо драгоцене метре и минуте. Спирала је час код мене, час код Влајка. Чини ми се да није свој, већ сваки пут мисли да је један од нас двојице пронашао здравију термику. У том цик-цак кретању губи висину и сада је најнижи. Искрено, кренуо бих преко аутопута, али немам јасних показатеља. Још мало вртимо нешто ситно и крећемо. Спирала нема шансе, јако је ниско али се бори јуначки. Убрзо је и он прелетео аутопут али се одлучио за безбедно слетање код петље аутопута.
Влајко и ја смо раздвојени и са различим висинама. Он је одлучио  да остане у неком слабијем подизању док сам ја кренуо оштрије напред ка брду између Семедража и Бруснице. Јоој, какав слаб дан, почињем да се кајем што сам кренуо напред, Влајко полако пење а ја у јачем ниспону. Ма мора бити после овог ниспона нешто, или ћу на слетање у Семедраж. Оп, оп,  има наговештаја, најзад озбиљније силе у гуртнама и командама. Нисам направио ни два окрета кад ето и Влајка, зајднички центрирамо пуно ефикасније. Иих, сада се лакше дише.

Термал изнад Бруснице, фото: Владимир Бачанин

Са врха стуба одмах крећемо пут Вујна. Влајко је напред ја лево иза, разгледам и северно од нас код Милановца спазим  Уроша. Покушах да кажем Влајку али мумлафон је негде у седишту. Тражећи њега набасам на штап од камере, па хајде  да направим који снимак (са Е3 до 130кг,  имам комфора за ношење свих ситница, само да кичма издржи).  У тој припреми набадамо још један стуб, нисам ни свестан да камера није укључена ваљано па као ја ту снимам са шапом како додирујемо базу. Да не би били у облаку брзо искачемо на југ па рута ка Котленику преко Бреснице. Е’ сада проверавам камеру и правим пар фотки.

Србија, зелена и једра као Бразил, плаветно небо ишарано белим облацима, термика лепо ради, има ли где лепше? Наравно да нема. Вриштим од радости,  ево нама термала какве волимо. У том планирању ка Котленику одлажем камеру и штап, мумлафон је још ту негде у седишту, једва га ископах. Влајко разговара са Урошем, и он је ту, за петама.




Убрзо стижемо до Котленика те тај  део руте одрадисмо рутински. У другом делу Котленика ја сам се успавао и спорије пењем, али не одустајем од кретања ка селу Витановац. Ту је Влајко био знатно педантнији и извукао је бољу висину са јужнијом путањом. Гледам ка мојој Ратини и размишљам, којим путем даље? Преко Мораве ка брдима подно Гоча, или низ Мораву па касније код Врњачке Бање у планински предео? Ипак су ми брда инспиративнија, све мислим ту мора да окида термика. Влајко је ближи В. Бањи. Облаци, нису баш у складу са  нашом путањом, више долазе са запада. Влајко и ја нисмо причали о планираној рути већ летимо према неким ранијим договорима, искуству и томе шта тренутно видимо. Пењемо лагано, термика није баш издашна у овом подручју. Он је више на југоистоку од мене, и неочекивано креће на југ ка полетишту Гоч где је било прецизно.  Ма крећем и ја иако сам удаљенији и са мало слабијом висином. Све оачекујем да ће код репетитора да ради. Хих, није баш тако, термали су искидани и полегнути. Експерт Влајко у правом тренутку улеће у конвергенцију на гребену код скијалишта и пење ли пење. Ја са сетом посматрам тај одлазак у небо и вртим то што имам на северној страни.

Покушавам и ја да пронађем нешто са јужне стране репетитора, али ништа. Поново враћам на север и размишљам о смеру низ ветар ка селу Лесковица (тамо сам у једном давном прелету исцурео). Ма ипак ћу да наставим овде како балаон иде, ако испаднем, слетећу у село Станишинце или Плеш, то је као домаћи терен. Охоо, занос је интензиван али се добро држим у балону.

Не баш за дуго, држим балонче, испадам и крећем низ ветар прилично низак. У заветреној страни планине Гоч, није баш пријатно, још са овако великим крилом. Стиснем команде и право на гребен где сам једном приликом нашао стуб при прелету са Орлових Стена (други ветар, али окидач је окидач).  Јоој, креће изување. Баш тада на радио вези Урош пита: ”Конкуренцијо која је позиција”. Где ме сада нађе, брате! Како да се јавим.. кратко, са мумлафоном рапортирам и држ’ за команде.

Треба окретати уско а ја са Е-3 нисам баш у најбољим односима. Ма шта нисам, сетих се Влајкаове изјаве: ”Ко овде управља, он или ја?”. Тако и би,  Ензо се мало праћакао али кад виде да сам одлучан јахач, примири се и пење ли пење.  Касније на нету видех да су кроз тај регион прелетели Богдан и Ђоле Лазаревић у одличном прелету са Столова. Још једна потврда да се избегава летење у облаку, зар не.
Из позиције избора слетишта, чика Гуја сада разгледа где даље, и врти дообро пењање. Ух, ту су ми Нерађа и пут ка Копаонику, код Александровца јака база, али и велика . Брус и ка Куршумлији тренутно сунчано. Осматрам базе и зовем Влајка, не јавља се. Избацим мумлафон па онако директ поновим позив, ето Влајка. Каже да је  код Александровца, скоро у бази не зна где ће јер је све затворило. Па ми смо близу, пар километара нас дели, имао сам осећај да је он одјездио знатно даље.

Одлучим да будем на слабашном гребену који дели Александровац од Бруса и тако останем у игри за касније заједничко летење. Не причам са Влајком, али знам, прелаз ка Блацу и Белолјину. Још се мени у глави мота Куршумлија, али доста сам спор, касно је тај део Копаоничких падина се већ хлади и мени је непозната путна мрежа. Убеђен сам да ћу ускоро опет у неку ракету. Хе, хе, од ракете остале само рампе и то оне противградне. Има их испод мене пуно, а све сам нижи и њима ближи. Сенка од Александровца је покрила све, тонем и надам се, негде на рубу би требало да ради.  Да, раде људи на малињацима, њивама, машу и дозивају да слетим код њих. Браћо и сестре, није ми време, ја бих још да летим, мислим  и гледам где да потражим спас. Један орао ме прену из бедака. Ух, то је у жешћој заветрини. Пробах, два круга и оставих, није то још за Е-3 и мене.

Полако крећем ка долини где је смештен Брус. Напипах неку свилу од термике и лагано хирушким потезима кренем у центрирање. Ма људи моји и дисаање сам редуковао, само да ми не промакне који грам термала. Све је у хладовини и знам да су то остаци (инерција) неког топлог ваздуха од раније. Имам проблема да схватим какав занос има то мало термике и покушавам да се концентришем за уже окретање. У помоћ стиже мало сунчевих зрака и ја попоустим ка западу према градићу. Па, ако треба да се слети, бар сам ближи аутобуској. Награда стиже у виду термике од једног и више метара по секунди. Охоо, враћам се у живот, цугнем мало воде и лагано скоро до базе. Где сада?  Ка Копу или ка Блацу или нешто између ка Куршумлији? Одабрао сам ка Блацу због практичних разлога (чиста дефанзива – више слетишта, лакши ретранспорт). Сада док ово пишем, мислим  да сам погрешио, са становишта термике, било би можда боље ка Куршумлији.
Ту си где си, хајде лагано у пензионерски мод и врти све што ти дође до крила и руке. Позивам Влајка, не јавља се.



Пребацујем стуб по стуб у траверзи и померам се ка Блацу. Немам баш неку висину, небо је углавном плаво,кумулуса има још у планинама Јастребац и Озрен.  Не предајем се, успутно вртим још пар балона који сви имају занос према Куршумлији или Белољину. Да су били јачи напустио бих ја безецовану руту, али нису, те допузах до Блаца. Кратак обилазак градиће,  позиција аутобуске станице је одлична, има где да се слети на само 30-так метара. 
Слетех фино.Одмах иде јављање Влајку и Спирали. Влајко је само пар км пре Блаца слетео и већ је у Крушевцу (много брже и ефикасније). Максо и Спирала вратили Фокус-фикуса у Краљево.
 Хм, опет се потврдило да Влајко и ја летимо сличну руту.  Километража одлична: 142км, обзиром какве смо променљиве услове имали, врхунски.  Одлично, паковање па на бус, биће ваљда неки, ако не, онда онај за црногорско приморје, мислим и скупљам опрему.
Трчим ка аутобуској јер се управо паркирао један лепи и велики бус. Ваљда ће за Крушевац? Цврц, иде ка Куршумлији. За Крушевац нема ништа до црногорског око 20.20.  Шта ћу друго, клопица и чекање. Чујем се са Урошем, слетео је код В. Бање, испред Гоча, није било једноставно.


У заказано време стиже цетињски Ројал тревел, на симпатичну, времешну, али чисту аутобску станицу у Блацу. Чим је нешто симпатично и чисто у Србији, мора да је неко дообро подместио леђа и то одржава, не знам ко, али свака част.
Излази возач из буса да прими пртљаг и уз осмех гласно говори: ”Идемо параглајдер. Где ти је онај други?” Најежих се, и уз већи осмех одговарам: ”Отиш’о за Крушевац, није могао да вас чека”.  Да, да, то је опет, рођак пок. Веска Ивановића, на релацији Ниш- Прокупље- Блаце- Крушевац- Краљево—до Котора. Прошле године је превезао Влајка и мене кад смо слетели у Товрљане код Куршумлије.  Возач, уз осмех ми  даје карту за превоз и пртљаг а неће да прими новац, каже да ме части и да поздравим другара. Затечен сам не знам шта да кажем. Срећни сви путеви Ројал тревелу.  Бус, простран, чист, удобан, брзо возиии. Из буса организујем да ме Спирала чека у Краљеву и сумирам  лепоту овог нашег спорта.
Летео сам једрилицу, скако падобраном, скијао алпско и нордијско, али параглајдинг је спорт-опсесија за свих 24 сата, нема паузе. Зато га толико и волим. Хвала му што узвраћа ту љубав, кроз прелепе летове, живописне слике,  неописиве авантуре и дружења са изузетним  и добрим људима. Хајд’ лет могу да некако испланирам, бар оквирно, али сусрете са људима и авантуре при повратку кући, никада.  

One thought on “Прелет Рајац – Блаце 142км

  1. Miki says:

    E ovo sam pročitao u dahu i sa uživanjem.
    Gugi zaista svaka čast na ovako lijepim reportažama sa letenja.
    Veliki pozdrav.
    Miki Maraš

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

eighteen − two =