Рајац (СРБ) – Јелићи (БиХ)

Пратећи маестрално летење Влајка, у Бразилу на супер финалу светског купа, озбиљно сам се зажелео прелета. Прогноза за викенд је добра, али у суботу имам доста обавеза, недеља би могла. Након Ролетове објаве да ће проглашење коначних пласмана Изнад Србијеза 2018 годину бити на Рајцу 31.03.2019 на Рајцу,  имао сам доста тога да реорганизујем.

Долазак на Рајац, једно од најкомфорнијих полетишта у Србији, био је већ у 10.30. Мислио сам да ћу бити један од првих, кад тамо већ петар Панић, Александар и Данијела Никић. Убрзо стиже Мирче и организујемо паркинг позицију за возила. Из минута у минут стиже све више возила, наравно и пилота са савојим пратиљама и пратиоцима. Настаје гужва, трудим се да некога не изоставим у поздрављању. Када сам са кандидатом за дозволу пилота параглајдера, Сашом привео испит крају, око ми је запело за Бојанов сондажни лет. Иако ретко лети показао нам је како лепо ради термика.
Нема сумње, пола српских пилота је на полетишту. Кратки брифинг воде Уча и Мирче (недостаје Роле). Ух, за мене је то хладан туш, очекивао сам проглашење па на летење. Предлог организатора:  лети се цик цак или трогао па и за то вредна награда, проглашење у 17.00. Занемео сам, чујем коментар једног од пилота ”ма каква награда, дајем награду само да летим без ограничења”. Мислим и ја исто, али разумем и организаторе, уложено је пуноо труда, времена и новца  да би се направио овакав празник параглајдинга.


Фото Мића Тадић


Ту на старту су и заинтересовани за тандеме па ћу ја до Дивчибара и назад, ако може до ауто пута или троугао. Прогноза је добра, градијентно до 1500м са слабим североистоком, плава термика суперадијабатска у приземљу  све до 17 сати када је смо градијентно.
Бојан је одвалио са висином, више га и не видим где је. Полеће Рика и одмах врти добар термал,  слабо је на стару, полеће и Спирала. Старт је препун младих пилота са спремним крилима као запете пушке. Убрзао сам припрему и крећем.
Одмах навртим ту испред и источно од старта, лепо ради термика. Испробавам, јачину и пречнике стубова, вртим са Петром Лазаревићем и Спиралом, Рика је већ отишао ка селу Ба. Добро је, ради испред гребена, сам плато Рајца је још недовољно термички јак али придржава. Спиралица је већ на путу ка селу Ба а Рика се враћа. Не чекам много и не пењем сувише, крећем и ја. На Башком Рајцу је занимљиво. Доста смо рано на том гребену те са висином одлазим ка каменолому на север да испитам има ли оне Башке ракете. У одласку не, али у повратку иде ооодлично. Ту су близу мали Ђоле из Краљева и Спирала (Ђоле из Ваљева, оправдано одсутан). У друштву је све лакше и ја одмах крећем ка селу, Горњи Лајковац са намером да се закачим на североисточне падине Дивчибара.
Клинци ме оставише самог, ја полако кљуцам и видим да висина није баш издашна и са 9,5 км од старта имам довољно за повратак према истоку.


Пролазим испред старта на коме је веома живо, како на земљи тако и у ваздуху. Ливада је постала малецка за толико аутомобила и параглајдера, чује се и музика са разгласа. Живо је и на слетишту код штале, неки су десантирали. То ми говори да су циклуси термике појачали и прелазим на источни део Славковице. Ту сам у друштву наранџастог Пик-4 (мислим, то је сигурно Милан из Славковице). Нешто не читамо термику на исти начин и брзо се раздвајамо, попуштам низ северац.
Аух, шта сада? Да наставим ка аутопуту или низ ветар? Димови у правцу Прањана и Миоковаца показују слаб север североисток чак и интензивније промене смера ка Рајцу. У глави, бабино мило се  снило, идем далље у стубу низ ветар па ако буде прилике да се затвори троугао..
Убрзо код Леушића, схватам да је сва термика на правој линији ка Каблару, идем тамо па до Пожеге ако тамо слетим има шансе и да се вратим колима на фешту.

Ту су гребени као праве скаконице лепо изложени ветру који није јак и стубови се лако проналазе. Пењем лагано, опуштено и планирам Лорет. Погледам ка њему кад тамо опет наранѕасти Пеак-4?? Који је ово пилот? Већ врти Лорет, храбро је кренуо у заветрену, али добро осунчану страну, мало је нижи, али брже је од мене стигао са Рајца. Добро окреће, али његово пењање није интензивно и то мије био први сигнал да тражим другу локацију за термику. Поглед ми одлази на запад од Лорета, два дима су супротна од генералног смера ветра (други сигнал). Убрзавам и пратим интуицију (трећи сигнал) стижем у термал са пристојном висином.
Како би мој друг Рика рекао ”ракета”. Не гледам колико, већ ширим руке и срдачно се грлим са овом боговском термиком, звук вариометра говори да смо јако добри добри пријатељи : ) .
Браћо и пријатељи на Рајцу, данас вам се очигледно нећу вратити. Па ово је први термал ове године који ме поштено и срдачно загрлио при сусрету. Крило само иде унапред ка центру са пуним командама, довољно широко, тооо волим.

Извртех 2500+,  више него што је сондица прогнозирала, погледом тражим тајанственог Пика-4, али не видим где је. Одлучим да планирам западније од Злакусе јер сам ту очекивао нову ракету. Ех, ту  се преварих у процени, термика је стидљива па и пречник термала није како сам очекивао. Напуштам термал и крећем даље ка Златибору. Због мање висине, стидљиво скрећем ка западу да се приближавам магистрали од Ужица ка Златибору. То се не уклапа у моје планове да добацим на гребен Чукер-Чигота, преко Сирогојна. Шта да се ради, идем онако како термика заповеда.
Термика све нешто као да ми бежи, извртим пар кругова у неком уском и скромном термалу са па опет напред и тако дођох до Градине са мизерном висином изнад тла.


Јоој, сада сам у размишљању где безбедно слетети… Ма да пробам. ту нешто треба да има, пола подиже пола спушта, висина по неки метрић расте. Дисање непотпуно јер грешка од пола секунде ће значити да сам испао. Теешко излазим неки метар изнад Градине, сада барем имам где да слетим. Не предајем се баш тако лако. Занос је велики, пораст висине – скроман. Настављам да вртим и њушкам. У тренутку сам мислио да је пробио више исток па кренем ка Гајевима да поправим. Изгубих и то што сам имао. Ма није битно, са висином коју сам накупио могу до Фарме, тамо неко ради обуку.
Планирам ка Фарми и мислим, колио пута смо ту изнад штале нашли балон који нас је подизао јако високо (Бујић и још неколицина пилота, су одатле одлетели за Рудо). Мисли су једно а стварност друго. Нема ништа. Лагано обилазим полетиште и прилазим Пачјој Школици, тамо ученик парира. Хајде да пробам бориће ка магистрали, чини ми се биће нешто, пре финалног прилаза за слетање.
Тако је и било, балон узак, закошен али Ензо слуша моје командовање. Ако за метар погрешим испашћу и слетети негде код трасе нове гондоле за Торник. Ипак, Ензо ме слуша и добро читамо тај балон, који нас носи ка селу Рибница. Пролазим поред  језера са врло слабим подизањем. Само нека је у плусу,  сада имам гребене Торника пред собом па ће бити ваљда интензивније. Хех, није баш тако, интензивнији је занос са северо истока. На ски стази опет балончић са којим могу да се пребацим у долину села Јабланица или да одустанем и слетим у подножје ски центра Торник.
Кад сам прегурао од Злакусе до Торника, могу да опробам и слетање у Јабланици. Преко 28 година како летим на Златибору а ни једанпута да слетим у Јабланицу. Може данас. Храбрости није мањкало и кренух (слично је и у селу Драглица кад са Муртенице кренем ниско ка Кокином Броду). Креће самба, Ензо постаје нервозан,њише се,  шушка, прича да губи притисак, па се праћне у неком термалу на сред долине. Вртим ,не што ми се свиђа. него да избегнем следеће смицање при изласку. Тако добијам на времену и позицији. Приближих се јужним падинама које окружују село и размишљам да ми је безбедније да слетим северозападније у засеоку Доња Јабланица, због очигледне турбуленције од гребена Торника.

Крећем се напред ка засеоку, читавих 17км/сат, кад ме претекоше три сокола. Аух, разумем поруку. Овде обитавају соколи јер је знатно јачи ветар. Хвала на упозорењу. Бирам путању каја је мало севернија од њихове и не верујем да је путна брзина само 6км/сат. Опрезно убрзавам. Упадам у јачи и добро закошен термал. Хајд’ да испоштујем и одрадим пар кругова. Крајичком ока спазим обрисе града у даљини. Прибој. Знам, али далеко је, ја сам низак, стуб много закошен, терен пуст. Одустајем,  идем напред. Размишљам, могао бих овако и до Мокре Горе на западу, али после Доње Јабланице и пруге Београд-Бар, терен је ужасан. А ако бих морао да слетим, не смем ни помислити куда и како бих пешачио. Сетих се и Ахмедове авантуре са бициклима пре доста година, реко ми је да је терен ужас и кад тада није умро од исцрпљености, неће још дуго. Одустајем од луде идеје и планирам где да слетим. Ипак, ту је један усек који пружа наду за термал. Јохоо подиже, али уско. Ломим Енза само да буде цели круг у позитиви, не тражим ништа боље. Добијам све стабилније и интензивније подизање.
Људи моји, какав је ово спорт, ерупција емоција, не могу да верујем, отвара се видик према југозападу и великој долини реке Лим. Ма какво слетање у Јабланицу, идемооо. Крило ме слуша, пењемо све лепше и боље. Кад је пењање посустало још пар кругова низ ветар и планирањеее.



Одлично је, долина Лима је широка и претпостављам да ће слетање бити лако. У планирању размишљам о дешавању на Рајцу, гледам на сат, ма све је већ завршено, знам да су то летачи опростиће ми што нисам тамо. Препознајем Прибој и не свиђа ми се уска и густио насељена долина. Шире и лепше је низводно. Лево од мене је гранични прелаз, ууух мораћу у Босну. Што се мора није тешко а и ветар је баш низ Лим. Сунце још пржи делове долине, има турбуленције. Бирам јужне падине  и десну обалиуЛима за планирање ка Рудом. У приласку већ одаберем простране и дуге ливаде пре градића на левој обали и осматрам ветар. Не могу да верујем. Ветар је супротан оном у Прибоју. Аха, ту негде је термал или конвергентно подизање (као у Ушћу пре пар година при повратку са Копаоника). Ипак је ово био термал са променом заноса. Пењем и размишљам, уморан, више од 6 сати у вадуху, дехидрирао, пажња попушта, не би било добро да направим какву гршку због тога. Добро је, термал је све мирнији, ја добијам на времену, долина је сада у сенци смирује се турбуленција. Са овом висином бих могао на југ, занос је са севера. Ма какви, терен је мени потпуно непознат, висина скромна, крај дана, термика се сигурно гаси. У реду, нећу на слетање у Рудо, већ да пробам да се приближим Прибоју.
Претпоставио сам да неће бити лако јер је у долини интензиван источни ветар. Информације добијам од димаова насталих паљењем ливада и лишћа.
Било је теже, пробио сам само пар километара до села Јелићи. Ту на десној обали Лима фино и мекано слећем. Одмах долази пар људи да виде јесам ли ОК.
 
Одмах по слетању јавим Спирали где сам и да некако преузме мој ауто и пође у сусрет ка мени.

Тек сада постаје занимљиво, ”параглајдинг бате”. Домаћин ливаде, пита одакле сам долетео и где живим. Опет чудо, како је свет мали, човек зна где живим, био је у гостима код мог првог комшије Цига (другари из ЈНА). Убацује ме у ауто и вози преко границе за Прибој, велико хвала. На аутобуској станици  у Прибоју сазнам, да први аутобус преко Златибора за Београд има у 02.00 следећег дана. Аууу, крећем ка такси станици да договорим превоз до Бистрице, звони ми телефон. Жарко из Ариља ме обавештава да имам за пар минута возило и возача од његовог другара. Браво Жаре. Није то све, тајанствени Пик-4 је био у његовим рукама, каже слетео је код Пожеге. Не могу да верујем како се све скоцкало.
Спирала је звао Жарка и јавио где сам, не може да вози мој ауто, јер је после слетања на Јелицу, попио више пива од дозвољеног, па је ангажовао Жика да он пође. Ма све је ОК, после доброг лета ништа није тешко.
Стижем у Бистрицу са оптимизмом да ће бити какав пролазни аутобус из Пријепоља, Пљеваља или Бијелог Поља. Ништа од тога, тек иза поноћи. Јооој, па лакше је било прелетети све оне недођије него наћи аутобус за назад. Ресторан на Бистрици ради само до поноћи, смрзнућу се чекајући некакав аутобус који не знам када пролази и да ли ће уопште ту стати.
Позовем нашег другара Илију Андрејића из Пријепоља и замолим да ми провери за аутобус. И он каже тек у 01.00, али има идеју.. Довезао се Бистрице  да ме поздрави и објасни какву идеју има. Замолио је пријатеља да пошаље саобраћајну патролу која ће ми помоћи у проналаску превоза до Ужица или даље. Не могу да верујем, саобраћајци су ту били за пар минута и у року од десетак минута пред мене стаје комби ваљевске фудбалске екипе ”Безбедност” са слободним местом за мене и крило све до Пожеге. Јеее, брзо се поздравим са Илијом  и јавим Жики да крене за Пожегу.
Исцрпљен али задовољан стижем кући око 02.00.

Неизмерно се захваљујем Спирали, Жарку, Илији, саобраћајној полицији, фудбалерима из Ваљева  и Жики за помоћ у ретранспорту.

ПС 1. Са Жарком коментаришем да је понедељак многоо бољи са сондом и да се организујемо за Рајац. Лепа жеља, али нисам могао због промене у распореду часова.

ПС 2. Кактус и Урош су уживали у прелетима преко 100км, ја сам се помучио, али се надам некој лакшој стојанки у наредном периоду J.

ПС 3. Нема фотографија из ваздуха јер сам редуковао сву опрему због преоптерећења крила (4кг преко горње  носивости).

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

nineteen − six =