Letenje u Kolumbiji


Ovo je drugi put da smo Žarko i ja u Roldanillu, priključio nam se Sloba ove godine. Prošle smo bili u društvu Mirvada i Željka a pre nas je još nekoliko pilota iz Srbije posetilo ovo mesto, takmičilo se i na sličan način uživalo u lepotama. Nadam se da će dogodine neki drugi iz Srbije doći i doživeti slično što i mi. 

Veliki deo našeg putovanja smo imali i pojačanje iz Slovenije, Damjana Čretnika. Damjan je odličan pilot, pobedio je u sport klasi na Kolumbijskom nacionalnom tekmičenju sa lakoćom. Mnogo mi je pomogao u nekim segmentima letenja i preneo svoje znanje nesebično. Mnogi događaji sa ovog putovanja će mi ostati upamćeni po njemu.

Vale de Cauca (predeo u kome se nalazimo) je specifičan zbog velikog broja letačkih dana, kažu da je prava kiša pala u Decembru poslednji put, svaki dan se leti od tada i ne vidim da će se nešto promeniti. Možda ovo nije najlepši predeo na kome sam leteo ali je šarenolik i ima svega. Malo brda, planina, usku dolinu, naselja i specifičan pogled ka Pacifiku koji je stalno pod oblacima. Iz vazduha se mogu videti veći okolni gradovi. Dolina je dugačka 200km i široka 40ak ako se ne varam. Postoje lokalna pravila ponašanja prema zonama gde su prilazi aerodromima a specifičan je predeo na kome nam je naglašeno da nikako ne slećemo zbog nekog istraživačkog centra za narkotike. Roldanillo napreduje iz godine u godinu jer u njemu obitava puno pilota a sa njima i dosta novca uplivava u grad. Sve cene su i dalje pristojne. Nije mesto baš za početnike jer nisu prostrana sletišta a jak vetar sa Pacifika može da probija popodne i znatno oteža sletanje. Sletišta su kratka, često pokrivena šećernom trskom ili visokom travom, ograđena imanjma sa radoznalim kravama koje često hoće da se prišunjaju i vide od čega je to glajder satkan a ako se uplaše mogu da zakače kanap i da krenu da trče a sa time i cela oprema sa njima. Na izlazima su najčešće žice sa puštenom strujom, pa hoće da pecnu. Prevoz je teško naći samo na auto putevima dok na magistralnim hoće sa zadovoljnstvom da povezu, dobrostojeći potpuno besplatno i insistiraju da se ne plati, siromašnijima je uvek dobro došlo pa ponuđeno ne odbijaju i raduju se. Često znaju da nas pokupe i sa motorima ali tu treba biti pažljiviji, opšti utisak je da ima nedostatka brige i razuma kada je saobraćaj u pitanju, bilo je slučajeva gde su piloti padali sa motora sa sve glajderima i zadobijali lakše povrede. Najbolje je planirati let tako da se sleće u naselja gde se može za malo para stići autobusom do kuće.

Letenje je odlično, nije prezahtevno. Bude tu i tamo po neka rezerva ali na broj pilota i provedenih sati u vazduhu i nije toliko strašno. Najčešće sam bio svedok rezervi kod pilota tokom trka, prirodno, jer je stil letenja agresivniji. To su bile sa razlogom bačene rezerve, bilo je i nekoliko preplašenih pilota pa su bacali rezerve i sa A i B krilima ali ne iz preke potrebe već iz ishitrenih reakcija, najverovatnije pogrešnih. Nisam stručnjak da sudim.

Mislim da su dve do tri nedelje dovoljno za letenje ovde kada se uzmu u obzir retki loši dani. To bi pomoglo onima koji ne mogu uzeti duži odmor da ipak dođu a da se sve ovo isplati. Više od dve nedelje je u redu ukoliko se kombinuje sa nekim van-letačkim dešavanjima sa kojima ja nisam preterano oduševljen. Naš put na karibsko more je bio zanimljiv i pun događaja ali objektivno nije to ništa specijalno. Tanka je linija između turističkog centra i favele, ima puno smeća i zemlja generalno nije uređena. Česte su policijske kontrole, zastoji, putevi nisu u sjajnom stanju. Zemlja je takođe nepredvidiva za donošenje zaključaka da li se nalazite među dobrim ljudima ili prevarantima. Ima svega pa je poželjno biti koncentrisan u nekim momentima da ne bude nestajanja stvari ili lažnih usluga. 

U duhu prethodnih izveštaja treba napisati i nešto o letovima. Opcije XC preleta su ograničene i najzanimljiviji epilog je kada se postavi task, makar pobegli svi takmičari opet je bolje ići iza njih i pokušati dobaciti do gola. U suprotnom ostaje da se pravi trougao i povećava obim ili da se leti na jug. Dobre su povezanosti između gradova ali kada se ulenjite i slećete svaki dan na 5 min od kuće bude mnogo i par sati da se provede u transportu. Mogu bez nekog ustručavanja da napišem i da je učestvovanje na takmičenjima ovde, ukoliko ne pretendujete da osvajate bodove koji će vam za nešto trebati, bačen novac. Barem za sada skoro u potpunosti možete učestvovati na takmičenju i da ne platite kotizaciju jer od nje nemate apsolutno ništa. Iz rezultata i vašeg vremena sletanja eventualnog možete videti gde stojite, gde biste od prilike bili da ste se takmičili. Retransport im je organizovan ali skoro uvek se pre stiže kući ako se sami organizujete ili sletite kod kuće. Gol je često veoma blizu Roldanilla, logično olakšava im organizaciju. A kada jednom ili dva puta nedeljno reše da postave task dalje od standardnih sletišta uvek je to na putu nekih većih gradova gde opet prošlogodišnjim iskustvom naučen mogu da kažem da sam pre stizao kući sam nego čekajući da me pokupe. Kod nas u Srbiji je situacija drugačija jer ste vi praktično bez retransporta u potpunom hendikepu koji svakako psihološki utiče na letenje. Takođe kotizacije su znatno niže i osećaj subjektivni je da opravdano plaćate dok ovde bez elementa skupljanja bodova i afiniteta ka podijumu, imate utisak da ste bacili novac.

Van takmičenja trouglovi su zanimljivi ali i oni postaju dosadni kada se mnogo ponavljaju i baš zbog toga mislim da je zlatna sredina dve do maksimalno tri nedelje. 

Roldanillo je takođe i odlično mesto da vidite gde se zapravo nalazite u odnosu na dobre letače i koliko ste daleko od tih veština. Kod nas shvatiti to je malo teže, na manji broj takmičara, često nekoliko najboljih ode napred i izgube se iz vida. Ko zna da prati možda stigne da malo više razume veštinu, iskustvo, trud i vreme provedeno u vazduhu, ostali misle da je do krila, te rastrimovanih kanapa, glajdera koji su produvali itd…  i otuda ona naša čuvena potreba za kupovinom Enza. Tako da preporučujem ovo mesto i kao dobru spoznaju realnog znanja. Dešavalo mi se da vidim pilota Enza 3 koji ne zna da centrira stub ali i da me deru ljudi sa Artikom 5 ili Deltom .Svakog dana vidim dobre letače sa C i D krilima koji zatvaraju trouglove od 120-160km koji ne prate, koji čitaju teren, dobro centriraju i gaze do kraja. Nebo je puno pilota i lako je ostati u vazduhu kada su svi oko starta i na klasičnim putanjama, ali kada se malo osamite i odete dalje onda ostajete sami sa onim što ste naučili iz prethodnih iskustava baš kao i u Srbiji na XC letenju. Pa neka su sile u pomoći!

Zanimljivi letovi:

Žarko

https://xcglobe.com/pilots#show-flight/2330012/

Sloba

https://xcglobe.com/flights#show-flight/2333043/

Kaktus

https://xcglobe.com/pilots#show-flight/2332841/

Damjan

https://xcglobe.com/pilots#show-flight/2332244/

Fotografije:








































Pozdrav svima,

Marko

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

one + 18 =