Nova najbolja distanca sezone, prelet Vršac – Kragujevac 149.5 Km

Kragujevac se prvi put spominje veče pred odlazak na letenje u razgovoru sa naoštrenim Pešićem ali više u kontekstu šale i onih naduvanih očekivanja. Znaće piloti tačno na šta mislim 😊.

Prognoza je uveče delovala korektno, i pored toga što je padala kiša u Vršcu, pa smo dali sebi za pravo da maštamo o dužim preletima. Međutim, kako se približavamo odredištu sinoćne misli i ambicije blede jer jedva raspoznajemo Kulu na svega 15ak kilometara od Vršca koja se ne vidi od jutarnje termike i vlage. Sada se pitamo da li ćemo leteti uopšte i nadamo se da će sunce razbiti ovaj haos da bi naredni ciklus bio upotrebljiv. U kombiju je dobra atmosfera jer nas je dosta, Aca, Boža, Role, Mladen, Petar i ja. Dok trošimo vreme po gradu i doručkujemo baza se digla na okvirnih 700m. Haleluja!

Na Kuli je takmičenje u preciznom, u dogovoru sa organizatorima možemo da letimo na desnoj strani grebena i startujemo kada nam koordinatori dozvole. Povoljne okolnosti su što imamo takmičare-sonde i već vidimo par slobodnih pilota u vazduhu iznad ili u visini Kule. Spremamo se i polećemo.

Jedno vreme zajedno svi letimo oko starta i pokušavamo da popravimo visinu, ubrzo se odvajaju Stević, Aca i Role u zanosu stuba, penju i bore se iza grada. Meni je delovalo da je još uvek rano da se otisnem sa brda pa nisam pošao za njima. Zadržao sam se i čekao da vidim naznake da li će početi da radi i da se formira neka putanja kojom mogu da krenem. Nakon 20ak minuta gubim strpljenje i odlazim napred da vidim ima li nečeg korisnog iznad sletišta u pravcu vetra i tu napipavam prvi stub sa kojim odlazim do baze oblaka koji je na čitavih 750m. Iako je baza nisko pozitivno je što je makar krenulo nešto da se dešava i da se naslućuje da će moći da se provede neko vreme u vazduhu.

Sada ću napraviti malu digresiju jer dolazim do dela izveštaja, opisa i načina letenja čije elemente početnici i mladi piloti ovog sporta mogu da usvoje pa mi je važno da napomenem sledeće. Uvek ću nesebično da napišem način na koji letim, podelim taktiku, cake i sve što naučim iz letova jer je to meni donelo par dobrih preleta i isto želim svima ali to ne znači i da sve radim ispravno. Tako da sa rezervom primajte informacije i proveravajte ih kod kolega pilota i onih koji su u sportu duže od mene. Želim da se oslobodim odgovornosti bilo koje vrste. Takođe očekujem drugarski i da se meni skrene pažnja na aktivnosti koje mislite da ne radim ispravno i da mogu da utiču na bezbednost. Ne aludiram na to da ja pravim česte i rizične gluposti ali moram da skrenem pažnju. Imam i tu sreću da se poklopilo da mi je instruktor i prijatelj sa kojim provodim vreme na letenju i van Mladen Nikolić, kome mogu da se zahvalim na svemu što sam naučio jer je nesebično delio svoje znanje svima koji su na obuci,  članovima kluba od starta kao ostalima koji su se kasnije priključili. Pri tom ne koristim ovu priliku da ga reklamiram jer zbog okolnosti i obaveza ne stiže da leti za svoj groš a kamoli da drži časove ali još jednom ukazujem na važnost dobre i ispravne obuke koja je po mom mišljenju jedini put ka bezbednom letenju i napretku.

Da se vratim kod onih 750m baze. Imam običaj da pre ulaska u oblak odredim u kom pravcu bih išao dalje, zavrtim krug do dva u oblaku ako deluje zdravo i ispravljam glajder prema memorisanoj putanji na dva različita uređaja na instrument tabli da ne bi došlo do nekih problema. Sve vreme i pre ulaska u bazu pratim koliko je dizanje i ni u ludilu mi ne treba ništa jako. Sve preko 5m/s mi ukazuje da kurs usmeravam ka najbližem izlasku iz oblaka jer mi povećana turbulencija otežava da održim pravac koji sam zamislio. Takođe pre ulaska u oblak posmatram senke okolo i uvek pamtim gde je najveća plava površina da mogu da krenem ka njoj ako dizanje postane zabrinjavajuće. Sada sa nekih 1000m nastavljam let dalje i idem standardno putem ka Beogradu, razmišljam baza je nisko možda ću iscureti pa je bolje da budem na putu gde će me moji pokupiti kasnije. Letim strpljivo i pratim put oblaka koji se formiraju. Uslovi se još više popravljaju i sada već dobijam visinu da prođem Delibatsku peščaru na jednom užem delu gde sam procenio da i sa nisponom stižem do sela iza nje. Ambicije mi rastu kako se baza podiže i verujem da ću stići do Pančeva. Desetak kilometara iza peščare shvatam da je bolji pravac da krenem ka Smederevu i tu dobijam zaslužen odmor. Tri spojena oblaka i konačno momenat gde mogu da ispravim glajder i da idem samo pravo niz vetar. U nekim momentima opet ulazim minimalno u oblak i izlazim. Kao na talasima, predivno i šteta što nije duže trajalo… Već oko Smedereva prestaje kumulostrada ali me ništa ne koči da probam dalje jer ako iscurim, tu mi je smederevac pa mogu gradskim prevozom do kuće. Nastavljam preko Dunava i održavam visinu koja je bila standardna za taj dan, oko 1300-1400m. Sada se posle duže vremena opet javlja ona ideja oko Kragujevca ali samo sam pomislio, ma nema šanse, predaleko je a ispred mene je plavi ambis, idem ipak niz vetar u pravcu Čačka putem tragova oblaka koji su se raspadali i formirali.  Odlčujem se za glajd koji nije obećavajuć jer je sledeće sedlo u koje imam poverenja dosta daleko od mene. Retransport mi takođe nije bio sjajan ali pomislih za one lokacije gde sleću Uroš i Vlajko ovo je urbana sredina, pa sam se opomenuo i nastavio dalje. Pretpostavka se ispostavila dobrom, popeo sam ponovo i produžio ka Mladenovcu. Sada sam već bio prezadovoljan letom i da se završi jer je otkucavao stoti kilometar, osećao sam se dobro jer sam na neki način potvrdio sebi da prošlogodišnja 100-ka nije bila slučajnost te dobre 2017 godine i da je možda nikada neću ponoviti. Plan je bio da prođem Mladenovac par kilometara iza, probam da popnem a ako ne ide, taksi do MB pečenjare, častim se za dobar let i pravac kući. Međutim na moju sreću ili žalost nije mi se dalo jer je bliže brdima bilo sve više termike. Nastavio sam dalje i izašao na zavidnu visinu imajući u vidu kako je krenuo dan i gde su oblaci bili pre nekoliko sati.

Iako sam bio visoko dan je odmicao i bilo je oko 17:30, počeo sam da se pribojavam da će preostali oblaci polako početi da se raspadaju pa sam morao da požurim. Pravac ka Rudniku mi je delovao odlično, ali Acini i moji preambiciozni planovi su počeli da se nameću kao prizvan cilj te sam se odlučio da krenem ka magistrali između Topole i Kragujevca. Ubrzao sam ka malom grebenu na kom sam verovao da ću uhvatiti svoj poslednji stub tog dana i uz malo sreće ili dobre intuicije opet mi je uspelo i sa istim stubom sam uspeo da se u zanosu prebacim do sela nadomak Kragujevca. Pozvao sam taksi i lagano se pakovao dok je vozač bio na putu do sela. Povezao me je do stanice, uhvatio sam poslednji bus za Beograd i još jedan fenomenalan dan priveo kraju.

Zaključci:

  • Letenje sa postavljanjem manjih ciljeva koji u dobrim okolnostima vode do velikog se se pokazalo kao dobra taktika za mene.
  • Možda previše razmišljam o retransportu i tome gde ću sleteti. Rešenje – više druženja sa Urošem i Vlajkom.
  • Peak 4 je zaista dobro krilo.
  • Uvek u buduće vezujem i osiguravam svu opremu za cockpit, jer ću i glavu izgubiti jednog dana. Žrtvu ovog leta je podnela radio stanica.
  • Letenje pod pravom kumulostradom je pravo uživanje ali i nezahtevan sport, ne mislim da bih bio ponosan sa takvim dugotrajnim letovima a pogotovo im ne bih posvetio izveštaj.

Toliko od mene za sada, držim fige da neko drugi bude u situaciji da piše izveštaj i uživa u obaranju ličnih rekorda. Ja sam neko vreme miran i verujem da sledeće obraćanje sledi nakon samo još boljih letova od ovog. Živeli!

 

Kaktus

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

four + 8 =