Prelet Vilje Kolo (Trnava) – Grab (Jelica)

Прелет Виље Коло (Трнава) – Граб (пл. Јелица)

 

Поред велики породичних обавеза ( у питању је тешка болест члана породице), нађем снаге и времена да се отиснем на један летачки дан. ПК Еол Краљево, за сваки Васкрс, традиционално има скуп код газда Мира у Богутовцу (подсећње на прво српско параглајдинг такмиченје из 1991.). Ове године прогноза даје више шанси за добро летење у Трнави код Рашке, него у Богутовцу. Марко Спирала и ја одлучимо да кренемо кад нам обавезе дозволе, прво до Богутовца на виђење, па онда правац Трнава на летење. Спавао сам мало а и поподне имам обавеза, нервоза присутна. Спирала вози као на тркама и брзо стижемо на одрадиште.
На старту неки пилоти већ одмарају после успешних првих летова (Немања, Бенбела, Марко и Жика). Брза припрема, ветар је мало јачих удара па утихне. Хм, биће јаких термала али и могућности да се исцури. Полећемо Спиралица и ја у кратком интервалу. Он ми маркира први стуб али убрзо видим да иде напред и значајно цури, до слетања. Ја се као шетам око старта (стиже Рика и још пар пилота), све у нади да ће прорадити термика.  Нада је била само нада, веома брзо  цурим и долазим на северни гребенчић близу слетишта. Већ видим себе на слетању, али још не одустајем (верујем у прогнозу). Имам сигнала у крилу да ће почети, њушкам, покушавам да окренем, врло сам ниско. Није баш нешто али даје наду. Онда креће озбиљније али уско подизање, на спољном стабилизатору  нема притиска. Додајем још леве команде крило ме слуша. Кећемооо лансирање је отпочело. Ма какви стуб, ово је мега стуб. Када се крене овако ниско тај се не испушта до базе (само данас је плава термика хе, хе). Веома брзо излазим на 2000 апсолутне висине и термика слаби. Баш су погодили прогнозу, мислим где сада, то и није нека висина за прелазак Голије, треба бар 500 више.

Вртим неке рестлове по инерцији и према заносу ветра, накупих још 150 метрића и то јe то.

Одлучим да се пустим низ ветар, као Павле проле године, па докле добацим, биће ваљда до Студенице. Поглед ми је и даље према селу Плешин и врховима Голије, их рађе бих тамо, али по изразитом југ-југоистоку то не бива. Наставим према селу Биниће, за сваки случај ако исцурим. Тамо њушкам, има добрих окидача, ведро је али све нешто сиротињски. Ма идем ка селу за које немам појма како се зове (Река) а по свим правилма теорије ту ће да ради. Јесте, радило је али убрзо губим стуб. Јесам ли мало попустио у концентрацији или је стварно термика лоша? Пре ће бити ово прво.

Занос је велики, одлучим да кренем ка врху планине Радочело јер ту је вазда било добре термике, ако не буде, на финесу ћу до манастира Студеница па Васкрс је, биће и то фино. Охо, није баш онако како сам претпоставио, цурење са заносом ка селу Ђаково. Ма супер, ако не нађем термал слетећу ту близу Ђакова па код Јована, мог ученика из МТШ, у госте. Ууух, са моје леве стране, преко реке Студеница, видим стене и оштру падину право у ветру, блистају на сунцу. Тамо мора да ради лудо. Ма да, само ми то још фали, мало сам спавао прошле ноћи, Енза још слабо познајем па да идем у овом беспућу мечки на рупу, не. Држим се курса према Ђакову и одмах ту на северним падинам Радочела креће фин стуб (село Брезова). Нарвно, ред је да се то испоштује, поготову што је висина изнад тла лепа и занос иде право ка поменутим стенама. Хех, над стенам сам са фином висином али од очекиване ракете, ништа. Где сада, не иде ми се ка планини Чемерно, слаба путна мрежа, а моја висина није баш завидна. Окрећем ка селу Мланча јер тамо има неких птица, па требало би да ради на гребену. Нађох неку сићу само да ме задржи да не слетим. Ма лепо ме учио наставник једриличарства ,покојни Мијат:” И када је нула, то је термика, буди стрпљив и осматрај где да поправиш”. Буљим, тражим, окрећем уско широко, ма не иде. Е’ сада сам се заинатио, ма на једном шиљку ћу пробати па ако треба да слетим, слетећу ту, има једно домаћинство у близини. Јој каква радост, крило плеше, само иде унапред ка центру, то волим. Касније прочитах на карти, да је ту село Орља глава,  јасно ми је зашто је име такво. Са осмехом на лицу вртим више од 2400 м.

Има се залихе за прелазак западних падина Чемерна, ма сада не размишљам где, идем низ ветар, опа брзина у односу на терен 72 км/сат, значи јако дува југоисток (опет су погодили прогнозу). Одустајем од плана да слетим близу села Каона па бусом за Краљево. Одрадим још један случајни термал па ка долини, брзина расте на преко 75км/сат. Налазим један слаб и екстра закошен. Занос је велики и апетити расту, пребацити се до пута Гуча Чачак и ту слетети.
Стуб слаби тј.  ја испадам, не смем да тражим где је, јер ветар ми то неће опростити. Доносим прву погрешну одлуку. Изазван добро осунчаним јужним падинама Јелице, крећем ка њима. Нема термике, брзо тражим повољне терене за слетање. Видим да поред пута има одлична ливада која је оријентисан са југоистка на северозад (летилиште за змајеве). Прилазим и осетим удар балона, крећем да вртим (друга погрешна одлука). Термика слабашна, док гледам оријентире на тлу, схватим да сам у заносу изгубио оптималан прилаз терену за слетање. Иде и трећа погршна одлука, забезецовао ја ливаду па хоћу на њу иако је тешко добацити. И даље спавам и не видим да је ветар чист источни и у појачању. Ма надам се да ће градијент ветра бити довољан да упливам до ливаде пре пута. Какв сам ја идиот, уместо да се обезбедим алтернативом ја се уздам у градијент, сада је враг однео шалу, испод мене три шуме и само једна ораница. Ма идем на ораницу. Да, али она је на гребенчићу који сада источни ветар дере. Креће увијање крила, лева асиметрија, поправљам. Попустим крило јер иза мене је шума. Десна асиметрија. Поправљам. Свака поправка веће кочење то значи ближе шуми у залеђу. Попустим да пробијем мало напред. Још пар метара висине. Велика лева асиметрија. Занос у лево покушавам поправку али, врхови дрвећа од левог шумарка су ту, на дохват руке. Па шта да се ради, слетим на храст, највиши од свег дрвећа. Како највиши кад сам био на само пар метара изнад оранице. Тако што терен брзо пада ка потоку где има још виших храстова и букви.

Као што Жика рече, добро сам га паркирао. Шта је ту је, један предобар орлов  прелет, завршио сам сврачјим слетањем, без разлога. Наравно да је могло без тога, неколико суперпонираних грешака и тврдоглавост су основни разлог.
http://xcglobe.com/flights#show-flight/2104538/

Идем у процеруру обезбеђења од пада са дрвета јер је јако високо. Није ми први пут, имам искуства.  Долазе мештани, питају да ли да зову ватрогасце-спасиоце, потврдио сам, наравно. Кад сам откачио гуртне и сео на грану, прво сам се добро напио воде, па позвао Браца који је стручан за висинске радове. Рекао ми је да долази одмах. Убрзо стижу ватрогасци и екипа прве помоћи. Додајем им канап са оловним тегом да за њега вежу ужад и појас како би се боље осигурао и спустио сву опрему која ми није потребна. Добар је осећај када спасиоци дођу тако брзо. Убеђју ме да се спустим њиховим ужетом само да га пребацим преко једне ракље. Одбијам, чекам Браца, могу да му обезбедим високо сидриште, мислим да је његова опрема је боља. Ватрогасно уже је веома  јако али пребачено преко дрвета, лако може да се због трења и усецања у ракљу заглави, па куд онда? Убрзо стиже Брацо, веома брзо и спретно излази до мене. Његовим ужетом идем доле а ватрогасно уже користимо као осигурање.

Крило је веома високо и јак ветар онемогућава скидање. Прихватам Брацов предлог да га скинемо сутра ујутру. У вечерњим сатима дописујем се са Риком, Влајком и другима, сви нуде помоћ за скидање крила. Брацо је главни за организацију тима за скидање крила, Зоран Крумов, Жика и ја. Крећемо ујутру у 5.20 из Краљева, Мрчајевци доручак, село Граб на Јелици у 6.40.

Крумов ме убеђује да ће крло, бити на земљи за сат до два. Не верујем, висина је огромна, премерио сам свој канап са оловом, 20м од места где сам био ја плус до крила још приближно 6м. Жика и ја смо искривили вратове гледајући у професионалце како пажљиво скидају крило на веома великој висини и на танким гранама. Одушевљен сам, прецизношћу, обезбеђењем, тактиком и ефикасношћу. Хвала момци стварно сте врхунски.
Као што је Крумов рекао крило је било на земљи  доста пре истека два сата. Убрзо је сва опрема и цела екипа на земљи.

Још увек ме држи задовољство доброг лета али ћу морати да још вежбам слетање на ливаду, не на дрво.
Извештај је опширан јер сматрам да из њега, млади пилоти могу нешто да науче и буду бољи и бржи у напредовању.
Срећна слетања.
Гуги

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

18 + 16 =