Rokerski timski vikend. Kopaonik 21.04. i Rajac 23.04.2018.

Рокерски тимски викенд. Копаоник 21.04. и Рајац 23.04.2018.
Немам пуно времена за писање, неки који чекају на поправку канапа и препакивање резерви ће бити љути, зато што дангубим и пишем извештај. Роле, оправдај ме.(Ljudi morate imati razumevanja za Gugija bio je opravdano zauzet 🙂 )
Пар дана пре суботе Рокери прате прогнозу и већамо где је најбоље ићи на летење. Слободни смо Павле, Влајко и ја, Спиралица је у изграњи, не може. Одлука пада за Орлове Стене, планирамо већ дуже време да тамо будемо што раније на полетишту.
Влајко и Миланче иду из Крушевца, Павле, Остоја (посматрач и возач) и ја из правца Краљева. Влајко је на полетишту 45 минута пре нас, стрпљиво је чекао (да не наводим разлог), хвала.
Припрема је била муњевита јер су свуда око нас кумулуси, каснимо.

Кратак договор (гледали смо прогнозу целе ноћи), идемо на југ ка Јелакцу и више, па назад ка Копаонику и ако буде могло прескачемо негде, Чемерно или Голија, уосталом други део руте ћемо одлучити у ваздуху.
Полетели смо, Влајко први, Павле ја за за непуни минут касније, време полетања око 11.20, могло је и раније. Миланче је летео касније за своју душу у рејону старта.

 

Одмах пењемо, мала поправка јер је Павле нашао кртиницу, до 2400 и правац ка Белој Реци. Павла је то изненадило па је неспреман кренуо за нама. На Белој Реци опет корекција, пењемо до 2500, чим мало ослаби пењање одмах напред ка Јелакцу. Није завидна висина али кумулуси нас храбре. Стуб по стуб, уживамо и летимо. Павле је доста нижи и каска за нама са својом Алпином, први пут је у каријери на овом терену, трнажа слабашна, лети само викендом ако је слободан. Ма иде нам фино, Јужни Копаоник сија свом својом лепотом.

Опуштено крећемо напред ка Јелакцу, али дуже времена изостаје очекивани термал, нисмо ни сањали да ће наступити хаос. Влајко је мало виши око 5 до 8 метара и испред мене је неких 20 метара. Одлучујемо без приче да идемо на гребен, он излази напред, све мислим како ће га сада изути нека ракета, међути он врти али пењање слабашно. Веома смо ниско, ја не могу тамо где је он, прелазим гребен ка југозападној страни, покушавам да вртим неки балаон који је закошен са запада… Тешко је опистаи детаље, Ензо се увијао, ја сам галамио, знојиосе и некако на западној падини нађох спаситеља. Гледам где је Влајко, ух, није ми пријатно, он је још више југозападно и ниско, тамо нема где ни да се слети.. одлази иза гребена, више га не видим.
Вртим ја спаситеља и све се надам да ћу опет на неку разумну висину, кад испадох са 2000 и неки метар, нема чекања, идим напред ка југоистоку планине држећи југозападну страну гребена. Налазим новог спаситеља који није ни мало пристојан, дрмуса крило, дрмуса мене, тражи уско окретање али диже. Трпим ударе и не жалим се, само да иде на горе. Забављам се својим вађењем и не мислим да позовем радио везом где су Влајко и Павле.
После дуже борбе, извртех 2600, ух сада може да се дише. Креће прича радио везом, Влајко пита где сам. Аха, повадио се. Павле јавио безбедно слетање негде у планини. Ух разбацани смо, к’о после рата. Ту настаје збрка, ја сам борбом за висину изгубио оријентацију. Све време причам Влајку да нисам још добацио до Јелакца. Кад сам схватио, да је ”вађење” било на Јелакцу и да сам пар километара југоисточно, кренуо сам назад ка Панчићу. После само пар минута видим Влајково крило како жустро пење. Каже, иде мало на Косово па се враћа. Ту сам направио грешку, мислио сам да ћу моћи комфорно да га сачекам, уместо да идемо заједно.
Није прошао ни минут ја упадам у ненормалан ниспон и опет бивам приморан да се определим за страну гребена са које ћу тражити спаситеља или место за слетање. Опет ракетица, ускоооо, ма у оваквом стубу не чекам Влајка, идем лагано ка Панчићевом врху. Уз пут вртим на стандардним местима са југозападне стране и не трудим се да брзо пењем јер, сада ће Влајко. Пробам да га позовем, батериај цркла (њему сам дао другу станицу са пуном батеријом), цврц. Павле и Влајко су ме позивали више пута али авај. Све време буљим да не видим Влајка, пришао сам Панчићевом врху, треба одлучити где даље. Имам кумулостраду преко Орлових ка Жељину али већ је касно, бојим се да неће радити. Имам другу кумулостраду преко Јадовника ка Столовима, доста је затворено. Одлучим се за трећу кумулостраду преко Викенд насеља ка Рашки и Голији, сунчана страна. Влајко каже да је тада прилазио Панчићу и да је хтео пречицом до Јадовника па даље, али боље да он напише своје виђење.
Није тако лоше, прилазим Рашки у изнад Казновића тј. откинуто од Раздоља, хватам стубић који је закошен са југозапада, кумулострада се невероватно брзо разбија. Уууу, враћај се назад ка Копу иначе следи слетање. Нпањем мало дођем до Крамићке планине, нећу на Јадовник. Ту имам прилично немиран стуб али одлучим да га испоштујем до базе и напред преко Јошаничке Банје хоћу на Жељин. Сда сам схватио да је прва кумулострада била боља опција . Шта је ту је изнад Јишаничке бање добар стуб, база, мало кроз базу и помислим, ух ако је влајко дошао до овог кумулуса можемо се и сударити. Ни на крај памети да је ту пре непуних ст времена био Ђорђе Лазараевић. Део руте од села Боће до Гоча, скоро да нам се поклапа. Пре Жељина имам опцију да скренем ка Студеној Планини и Ушћу али ми је пролаз за Врњачку Бању интригантан. Прелаз прко Гоча је био лакши него што сам очекивао, пар балона ми је у томе помогло. Ех поново промена плана, нећу у Бању идем ка својој Ратини па како буде.

Нисам имао висине за Ратину па слетех у село Метикоши (113 км). Задовољан и видно исцрпљен са више од 6 сати борбе одмах зовем телефоном Влајка и Павла. Влајко се не јавља, значи још је у ваздуху, Павле каже да је управо кренуо са Копаоника. Док спаковах опрему ево позива од Влајка, он је ишао југозападном страном Копаоника и даље ка Студеној и поново вратио на Копаник па слетао у Брус (140км). Миланче иде ка њему. Одличан дан за Рокере.
Чујем се са Жељком, добро се летело и у Вршцу (за овакве временске услове, врхунски добро). Словенци одвалили светски рекорд на Сорици, браво. Мали Ђоле одлично летео са Столова до Још. Бање и Гоча, браво.
У вечерњим сатима сређујемо утиске на вибер групи, Влајко и Павле доносе одлуку да иду на Рајац, Спирала не може, и даље гради, пуно летача из Еола иде на Рајац, доћи ће и ваљевци. Ја сам несигуран, имам тону обавеза кући, не знам како да се организујем.
Ујутру, јурим као олуја не бих ли скинуо већи део обавеза, тако и буде. Супруга ме замени у добром делу дневних обавеза, па радосно јавим екипи да ме сачекају двадесетак минута, идем и ја. Непланирано .
Форд фокус са веселом екипом, Миланче, Павле, Влајко и ја догега се до старта у 11 и неки минут, кад тамо комплетна екипа Еола, Ђоле, Богдан, Давид, Жика, Сворци, стижу и други Слобо, Милош, Војко, биће гужве.
Лагана припрема јер је термика слаба.
Опет Влајко креће први, за њим ја , Ђоле, Давид, Павле и други..
Како је било на старту тако и у ваздуху, слабо, искидано и помало закошено. Преправљамо али није баш како сам навикао. Влајко и ја смо доста виши ос других, ја бих да идемо на Башки Рајац па онда даље, кад он крену ка североисточном делу Рајца. Ако сачекам пар секунди и кажем станицом шта желим, оде сва висина у пропаст. Не причам, него гас и за њим. Стигнем га, заузмем бочну леву позицију и хајд да тражимо нешто. Ништааа, нема враћања, идемо напред, испред нас још један гребенчић и онда следи аутопут. Мучење почиње, вртимо балончић. Прилази на мали Ђоле, браво, он је врло храбро кренуо за нама. На жалост, стигао је са нешто мањом висином и не може да ухвати прикључак. Безбедно је слетео. Наш балон волшебно нестаје, опет потрага. Нађемо други, трећи и не знам више колико. Комуникација између нас двојице је перманентна. Нема речи, само говор тела и крила. Одлично се разумемо, слично размишљамо, све се добро уклапа. Ако један од нас двојице погреши и исече другог, слетање је неизбежно за обојицу. Ако се опустиш и не пратиш где је боље, слетеће један, други остаје сам на милост и немилост слабе и искидане термике.
Ми се држимо одлично и не гледамо доле, само гурамо напред ка Такову, Савинцу и тунелу Шаран. Држимо се принципа, кад нижи нешто нађе иди ка њему и зајденички побољшати ефикасност. То нас је спасило. Код тунела најзад нађемо озбиљније пењање, чујемо на станици лети се на Овчару, аха, значи радиии. Први пут да извртимо неку озбиљнију висину. Проверавамо радио везу и идемо ка Вујну. Ту нађемо неко слабо а онда Влајко поправи на југ и нађе комфорно подизање у друштву једног орла. Кећемо даље ка Бумбаревом Брду и Бресници. Све што смо планирали да ће радити, било је мртво.
На северозаадним падинама Котленика опет драма, јако смо ниско, тражимо, Влајко нађе балон изнад мене је, губим нерве и крећем на југозапад па већ планирам да слетим, не могу више. Оооопа, нешто затеже гуртне, окрећем, охо, ово је озбиљно, вртим свом силином. Влајко је ту, прешалтао се изврсно, изнад је и опет вртимо заједнички.
Која радост, имамо висину да можемо попричати где даље, ух. Хајде да идемо до Марка Спирале, четвртог члана екипе Рокери, кој нам је најавио да после бетонирања има неко реш печење са пивом. Таман заузесмо курс, када набасасмо на добар стуб, подижемо на 1700. Извини Спиралице, бетонирај без нас . Држимо југозападне падине Котленика и идемо ка Ратини, ако исцуримо идемо код мене кући на окрепљење и чекање превоза. Ма и то занемарисмо кад изпењасмо још пар успутних термала. Један је био изнад врха Борча где сам некада давно једрилицом једрио, пријало је.
Курс према Врњачкој Бањи, надамо се још неком термалу, али ништа. Пробамо неки балон пре одлуке да слетимо у Ново Село (84.9км).
Паковање опреме, договор са Миланом и Павлом где да нас нађу и уз пијуцкање пива, анализирамо лет.
Овако захтевно, ниско летење, у слабој и искиданој термици, не бих могао да реализујем сам. Лепо је и то што смо обојица дошли до закључка да нам радио веза није потребна, говор тела и крила је довољан, као и да су нам посматрања терена и потенцијалних окидача врло слична.
На путу до куће добијам поруку од Мирвада да је прелетео Сарајево – Косјерић, браво. У Косјешићу је Зоки летач, зове, каже Мирва је збринут, чека екипу из Сарајева за ретранспорт (параглајдинг мафија). Стиже и вест да је Рођа добро прошао после незгоде на Рајцу, брз опоравак и повратак у јато Фанатика.

Уморан погледах прогнозу за понедељак и падох у бедак јер заиста не могу на летење.
Влајко ће ваљда написати извештај за лет са Нерађе до Мојковца, управо ми стиже вест .
Изнад Србије се захуктава.

Добри прелети и срећна слетања.
Гуги

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

nine + seventeen =