Rudnik – Lozovik

Sreda je, došao sam sa puta. Nešto nije u redu. Pred moj odlazak prognoza je delovala šareno, možda bude neki dan za letenje možda ne. Do sada je pravilo bilo, bez izuzetaka, da kada god ja odem negde ili sam na neki način sprečen, Uroš ode na letenje i odvali. To je toliko uzelo maha prošle godine da sam sa stopostotnom sigurnošću počeo da predviđam njegove prelete, čak i po dve tri nedelje unapred. Ovoga puta ništa?!? Znači namerno nije okačio traklog, ha, iskusno i prepredeno. Tek kada smo se čuli, shvatam da zaista nije leteo. Da li se točak karme konačno okrenuo ili je ovo samo još jedna udica, saznaćemo već.

Elem, javllja se i Mirče i dogovor pada. Plan je da se sutra oko 11 bude na Rudniku.
Kao i XY puta do sad, uklapam dvesta obaveza, podmićujem, lažem, molim, obećavam… i u 10:05 sam spreman. Spreman je i Uroš?!? Hmmm, neverovatno. Uroš mi javlja da ide da pokupi Bobija, našeg vozača. Inače, Bobi je lik o kome bih mogao da napišem roman. Svojim jedinstvenim šarmom već je očarao veliki broj pilota. Ali đavo nikad ne spava, Bobi mora da uzme neki lek pa on i Uroš obilaze apoteke i mi standardno kasnimo sat vremena. Deo izgubljenog vremena nadoknađujemo Uroševom “brilijantnom” vožnjom. Lada Specijal se u tim retkim prilikama transformiše u šatl pobunjenika a Uroš u Luk Skajvokera, pa ceo put do starta izgleda kao napad na Zvezdu smrti. Ja se na zadnjem sedištu nesvesno pretvaram u R2D2-a, ne toliko fizički koliko po zvukovima koje ispuštam.

Na stratu smo oko 12 a u vazduhu dvadesetak minuta kasnije. Prvi poleće Uroš, odmah hvata dežueni stub i odlazi gore. Ja ne uspevam da se zakačim i zmajkam nekoliko minuta ispred starta a onda hvatam priključak i gledam Dragana Stevića ispod mene kako maši moj stub identično kao što sam ja omašio Urošev. Termika je klimava ali diže. Dragan se, kako sam kaže, majao oko starta dosta dugo ali na kraju i on hvata priključak. Stižem pod oblak i vidim Uroša iznad kako nestaje u istom. Javljam da krećem na istok. Ulazim malo u bazu i letim prema najbližem kraju oblaka. Izlazim iz oblaka, gledam svuda okolo, uglavnom iznad, ne bi li video Uroša. Nema ga na vidiku. Odjednom, u mojoj visini levo od mene je paraglajder koji blago skreće prema meni sa očiglednom namerom da me udari. U sedištu je Uroš koji namešta uređaje i siguran je da ga ja već odavno vidim. Bože, zar vožnja do starta nije bila dovoljna?

Nastavljamo dalje. Ja odlazim više severno prema jednom masnom oblaku. Uroš ostaje levo i prilično brzo curi. Obllak radi i počinjem da vrtim malo ispod baze. Pred ulazak u oblak vidim i Dragana koji krenuo još severnijom rutom od mene. Baza iznad Rudnika je na oko 1700 a ja sa nekih 2000 nastavljam prema istoku. Letim između oblaka, divota. Ne znam za ostale, ali ja zbog toga letim. Nekoliko trenutaka sve prestane da postoji, postaneš deo nekog drugog, magičnog sveta. Osećam da nisam sposoban da mentalno upijem celokupnu lepotu koja se otkriva ispred mene. Nekoliko “dugih” trenutaka prestajem da razmišljam o ruti, okidačima, obliku oblaka, prestajem da planiram. Prosto uživam, jer sam “high”.

Ali avaj, kao što rekoh, đavo nikad ne spava! Curim polako, prelećem iznad Uroša i nastavljam prema istoku. Oblaci na sve strane, deluju obećavajuće. Uroš je nisko ali vidim do počinje da se vadi. On vidi da ja tonem i pametno odlazi severno prema Miloševu. Za razliku od mene on uči iz svojih i tuđih grešeka. Jesenas sam istom rutom iscureo i sleteo u Stragare. E to ti je paraglajding! Onaj kul tip koji je jezdio međ oblacima sada plače, psuje, vrišti i naravno moli Boga. Ali Fortuna voli hrabre a ne glupe. Spremam se za sletanje. Dovlačim se do Vlakče i počinjem da planiram sletanje. Osećam da kuva, ali sam prenisko a nispon je konstatntan. Vidim jedan brežuljak u središtu doline, deluje kao okidač. Nispon se smanjuje, sa -2 na -0.8, ima nade. Nula! Nula i dalje! Kružim, +0.1, osećam gde je, +0.3, +1! Moj je! Uroš zove i pita gde sam sleteo. Ha, ha, ko sleteo? Pa ja sam tek počeo!

Stub je odličan, bušim oblak stotinak metara i nastavljam prema istoku. Ravnica prema Smederevskoj palanci izgleda sjano. Svuda su kumulusi, imam utisak da više ne mogu da iscurim. Uroš je sada dosta severnije od mene, javlja da je visok. Nastavljamo prema istoku. Nešto se čudno dešava. Ispred mene je za nekoliko minuta nastala ogromna plava rupa. Vidim da oblak iznad rudnika raste. Baza mu je crna. Ogroman je. Senka koju pravi već prekriva Topolu. Usisava ravnicu. Okrećem prema severu. Ponovo curim. Ispred Natalinaca počinje da radi. Već sam se nekoliko puta tu vadio. Narednih pola sata zujim iznad Natalinaca u tremici koja nije termika. Ne mogu preko 1400, oblaci su 200 metara višlje i čas penjem čas propadam. I Uroš je tu. I on se muči. Hteo je da dođe u moj stub ali je bio mnogo nisko i nije smeo da rizukuje. Opet se razdvajamo. Vetar je jugozapadni i on odlazi na severno niz vetar dok ja nastavljam traverzno prema istoku, prema kumulusima koji obećavaju. Relativno lako stižem do Smederevske palanke. Dan se polako gasi. Moravska dolina je bez oblaka a vetar je sad skroz južni. Iznad Palanke je kumulus ali sam ja nisko ne mogu da ga dohvatim. Po dimu vidim kako duva vetar i postavljam se ispred oblaka. Ako ima zanosa, možda ga i uhvatim. Penje, stub je miran, lagan i vrtim ga opušteno. Desert za kraj leta. Penjem do 1300, stub me zanosi preko Palanke i Krnjeva. Preko autoputa vidim Lozovik i odlučujem da sletim tamo. Biće teže za retransport ali kao što Keske jednom reće: “Valja će još koji kilometar za Iznad Srbije”.

Uroš javlja da je sleteo kod Mladenovca. Bravo! Dragan Vrtić je u Šatornji a Dragan Stević u Topoli. Zakasnio je, nije na vreme pobegao velikom oblaku iznad Rudnika. Javljaju da je na Rudniku pala kiša.

Nažalost to nije kraj avanture. Mladi Skajvoker je uništio Zvezdu smrti, ali Luk nikada ne bi postao Džedaj da nije bilo Gospodara Jode. Uravo on, Master Joda, najstariji Džedaj, seda u kombi i kreće sa starta. Sila ga vodi i put do podnožja najkraći pronalazi tad. Dakle, Bobi, lik sa početka priče, kreće kombijem niz ski stazu! Ski stazu! Ne moram da napominjem da se niz stazu ne može ni peške a kamoli kombijem. Ali Džedaje ne vodi razum, oni veruju u Silu. Nije ga prevrnuo, nije sleteo u šumu samo ga je zaglavio u sneg i malo upalio lamelu. Možda i malo iscepao gumu ali to realno nije dokazivo. Još uvek mu nije jasno zašto su skoro svi ljuti na njega.

Najgore je prošao Draganče iz Milanovca. Na moj nagovor, izašao sa posla, odjurio do kuće i došao na Rudnik. Video sam iz vazduha kada je stigao na start. Po mojoj slobodnoj proceni za put koji je prešao i vreme koje je utrošio prosečna brzina nije mogla da bude ispod 140 km/h. Još jedan Džedaj. Ne samo što nije leteo, već je morao da se lomi niz ski stazu i lopata sneg kako bi izvukli kombi. Dragan mi je inače najbolji drug, nikada se ne svađa, tih je, miran i povučen. Kada smo se čuli, nije baš bio takav. Na kraju razgovora je pored većine gore pomenutih i mene, konkretno, oterao u pm. Evo drugi dan od tad a ja još ne smem da ga pozovem. Ako bude čitao ovaj izveštaj mogu samo da kažem: “Draganče, izvini.”

Na kraju, izvinjavam se svima koji još uvek čitaju, što je izveštaj ovako kratak. Da sam imao više vremena, napiso bih više ali slošićete se da je bolje i ovoliko nego ništa. Ako je za utehu, sezona je tek počela, nadam se ne samo letačka već i sezona izveštaja sa letenja.

Ivan Zornić





























One thought on “Rudnik – Lozovik

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

3 × 2 =