Rudnik – Požarevac 29.6.2020.

Iako je pisanje izveštaja potpuno demode, ja ću ipak ovde da podelim svoje impresije od pre nekoliko dana.

Dan je počeo uobičajnom rutinom. Telefonski pozivi, dogovori, predlozi za izgovor za odlazak sa posla, ugovaranje termina polaska… Konačno, oko 9:20 svi smo na okupu, Uroš i ja. Oprema je spakovana i Bluzomobil kreće prema Rudniku. Mladi Skywalker je za upravljačem a Lada se transformiše u Lovca pobunjenika koji napada Zvezdu smrti. Dok „bezbedno“ sečemo krivine i strogo poštujući sve propise obilazimo automobile, kamione i traktore prisećamo se mudrih reči velikog Bobija Wan Kenobija: „Jebiga, ja sam u prvih 5 metara znao da je to greška! Ali tad je već bilo kasno.“ Uz škripu guma i miris benzina stižemo u Vrbavu gde nam se pridružuje Dragan. Sada, kada je Lada Specijal dovoljno natovarena, Uroš više ne mora da se plaši proklizavanja zadnjeg kraja i konačno može da se skoncentriše na vožnju, razgovor telefonom, doručak i preticanje u krivinama. Javljaju se Svorci i Marko koji već čekaju u kafani 555  i Požarevljani koji su takođe blizu. Na Rudnik stižemo odlično raspoloženi i veseli. Najgori deo je prošao, sada ostaje samo da se leti. Svorci i Marko, uvek raspoloženi za šalu, čine da brzo zaboravimo sve neprijatnosti koje je vožnja do Rudnika donela. Dok se pakujemo na start stižu Požarevljani Milan i Boban. Kada su iz kombija videli da je Svorci na startu, okrecu se i odlaze?!? Posle su objasnili da je loš akumulator zapravo razlog.

Dan i nije baš kao što smo očekivali. Baza je niža i imamo utisak da je tremika uska i iskidana. Uroš već gunđa i žali se jer smatra da je uludo potrošio dan od starog bolovanja. Prvi poleće Uroš, za njim Dragan i ja. Naša očekivanja su se obistinila, termika je uska i iskidana a stubovi nekako nelogično menjaju pravac sa visinom. Iznad nas je plava rupa ali levo iza Velikog šturca već ima dobrih oblaka. Dragan i ja vrtimo zajedno dežurni stub i sa 1600 krećeno prema Veliko šturcu. Sam vrh ne radi ali oblaci bilduju iza. Dragan ovde odustaje i vraća se prema startu. Ja nastavljam dalje, pravo u stub. Kraičkom oka vidim glajder, daleko i nisko u dolini jugoistočno od mene. Uroš… kao i svaki put kada letimo zajedno. On na jednu, ja na drugu stranu. Kasnije će se ispostaviti da smo opet kao i mnogo puta ranije od tačke A do tačke B stigli potpuno različitim putanjama i da smo se tokom leta nekoliko puta približili. Sa Rudnika silazim u dolinu u pravcu Smederevske palanke. Ispred mene su svuda kumulusi. Jedan, baš na mom pravcu počinje da iskače. Dok mu prilazim on raste kao pečurka. Baza mu je tamna i odsečena.

Konačno neka vajda od iskustva. Odlučujem da ga zaobiđem. Vrtim se ispod manjih oblaka sa njegove severne strane i nastavljam prema severoistoku. Oblaci su sve manji, paperijasti a dizanja nigde. Izgleda da ovaj sada već kongestus polako davi sve u okolini. Curim lagano i beznadežno. Prepoznajem brdo i repetitor blizu sale Sipac gde sam već jednom iscureo. Tada je Uroš došao 50  metara viši i 500 metara dalje našao stub. Razmišljam: „Sada barem neću da gledam onog baksuza kako se izvlači i odlazi. On je sad verovatno u nekom selu podno Rudnika i traži prevoz.“ A onda, na nekih 100 metara od mesta na koje sam sleteo, kreće da diže! Usko, kilavo, isprekidano ali diže. Držao sam ga se kao pijan plota. Uskoro sam ponovo u bazi, teram dalje. Od oblaka do oblaka.

Ispred Smedereva odnosno ispred čeličane opnovo curim. Jedan dim sa njive, nekih kilometar iza i dim iz fabrike su usmereni jedan prema drugom i sabiraju se. Razmišljam da li je pametno vrteti tu? Pošto curim i dalje, više i nemam baš mnogo opcija. Hajde da probam. Jedan prijatelj mi je lepo rekao: “Imao si i drugu opciju, da sletiš“.

Dakle, ako se ikad nađete blizu železare Smederevo, nemojte da letite iznad dimnjaka. Uopšte nije prijatno niti je zabavno. Dosta podseća na luna parkove i vožnju na tobogan vozu ili vožnju na onim velikim spravama-ringišpilima koje te bacakaju tamo amo. A lično mislim da nije ni zdravo.

Odatle natavljam na istok. Nebo preko dunava se gasi i prekrivaju ga cirusi. Uz dosta muke stižem do Požarevca gde sam baš nisko. Polako osmatram najbolje mesto za sletanje. Tu je i groblje. Kad sam krenuo prema njemu, bivši grobar, Uroš, proleće ispred mene. Baš mi je čudno da se nije malo zadržao oko groblja i pokušao da potraži neki stub. Elem, ne moraš da radiš na groblju da bi bio grobar, ja navijam za Partizan ceo život. A bog termike izgleda čašćava svakog grobara, samo treba doći iznad. Mnogo je lepo kada na kraju leta vrtiš najlepši stub. Perfect ending of a perfect day.

Tek kada sam sleteo i kada mi je Uroš podelio lokaciju, shvatam da smo na manje od 10 km razdaljine. Znači opet smo leteli zajedno…

Na kraju, veliko hvala Mirčetu na pomoći, retransportu i hladnom pivu!  

Ivan Zornić



























Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

nine + twelve =