Feb
Мимоза-параглајдинг Херцег Нови
Увод, моји параглајдинг почеци у Херцег Новом
Позне животне године умеју да приреде нека лепа изненађења, нпр. скорашња посета драгих људи из клуба Адриафлај Херцег Нови (читај Максо и Дуле). Нема те посуде која може да захвати толику количину позитивне енергије, прелива на све стране, другачије не може. Није да само навиру успомене, Боже мој, има ту и планова за акције у будућим временима. Зато сам се и латио пера да запишем коју реч о мојим почецима летења у херцегновској регији. Нећу писати о скоријем прошлом времену и акцијама у којима сам био површни учесник или посматрач, нити о најбоље уређеном и организованом полетишту на далеко, већ о давним временима, о мојим сећањима на њих која већ помало бледе. Страх је присутан, да успомене на једно такво предивно време не избледе потпуно.
Први лет параглајдером који сам направио на херцегновском терену је био 21.07.1990. Те године сам летовао у Рисну па је долазак за Херцег Нови био посебно планиран. Ауто-камп Зеленика и Мађар Чаба су били мој велики ослонац од тог првог лета са падина Радоштака (Окапавице) до неколико каснијих ,,Мимоза фестивала”.
Није било тешко наћи аутокамп Зеленика нити Мађара Чабу који био изузетно вредан и пријатан човек. При првом сусрету, показао је да имамо међусобно потпуно разумевање и висок степен ваздухопловне страсти. Чаба ми је дао кратке и непогрешиве инструкције за пут од кампа до полетишта као и за место слетања. Напомињем да тада нисмо имали мобилне телефеоне и навигацију за каснија потпитања.
Уз сав труд да се сетим како и ко ме је упутио на Чабу, једноставно не могу, нема шансе. Добро се сећам да је Чаба био укључен у организацију међународног такмичења у слободно летећем змајарству (змајарско полетиште-рампа на Радоштаку је била сачињена од камена). Прве летове параглајдером са превоја (седла) измећу Радоштака и Окапавице извео је Иван Милошевић из Београда. Мој долазак од Зеленике до полетишта је био аутомобилом (фићом) до извора, потом пешице уз планинарску стазу до седла. Полетање је било успешно уз крајњи напор због касних поподневних сати, када је северац већ почео да зауставља маестрал. Десант је био миран и царски леп (никад веће висинске разлике). Слетање је било у Зеленици на ливаду испод цркве. Са тадашњим крилом Чарли Манта и падобранским искуством, могао сам слетети у сваку ливаду без икакве муке.
Обзиром на крај дана, био сам опседнут мислима како да се домогнем мог фиће, зато сам брзо спаковао опрему у омањи ранац и пешице отишао до ауто-кампа по Чаба-ретранспорт.
Мапе терена: некада (1994.) и сада (https://xcglobe.com/)
Након тог лета у јулу 1990. године, мало касније у августу са истог полетишта летели су Драгољуб Влајић Влаја и Раде Вучићевић Магла (тандем) уз друштво и логистичку подршку Јадранке Павловић. Влаја је звао телефоном из поште у вечерњим сатима да ми каже како је јака термика проузроковала турбуленцију која је подвила половину крила параглајдера Кобра. Нисмо имали пуно знања и искуства па смо сваки догађај преносили један другоме и тако учили. Према преузетим информацијама, у периоду 1991. до 1993. на истом терену летело је још неколико летача из Србије (Ненад Татић Ћата, Војислав Ивановић и други).
Очигледно је да нам се терен са 1300+ метара висинске разлике, јако свидео за параглајдинг, онако на први поглед (лет), приморски, сликовит, инспиративан али озбиљан и захтеван до страхопоштовања у исто време.
Мимоза параглајдинг моја прва година (1994.)
Мађар Чаба је био врло активан у социјалним дешавањима у Херцег Новом и припадајућој ривијери. Као искрен заљубљеник у ваздухопловство имао је идеју да екипу параглајдинг летача из свеже регистрованог краљевачког параглајдинг клуба Еол доведе – укључи на ,,Мимоза фестивал”. Идеју смо заједно разрадили и започели припремне радње крајем 1993. Реализација је уследила у фебруару 1994. Огромну логистичку подршку тој акцији дао је Туристички савез Херцег Новог и тадашњи директор Фестивала Лазар Сеферовић. Акцију смо планирали од 02. до 06. фебруара 1994. (по програму Фестивала Мимозе) а летење спровели 03. и 04. фебруара у складу са метеоролошким приликама. На пут смо кренули са комби возилом са возачем (надимак Живац) и приватним аутомобилом уз значајну подршку спонзора и донатора из Србије, које је претежно анимирала Љиљана Вуковић. Обзиром на санкције и кризу са енергентима у комбију је било и буренце са резервом дизел горива за повратак.
Планински врхови Бјеласице, Тали, Комова, Морачке Капе и Ловћена били су под снежним покривачем. Наравно да је у исто време у Србији је било јаког мраза и класичне зимске ниске облачности.
фото: лични архив, део одговора за ТО Херцег Нови и оквирни програми ,,Мимоза фест” 95,’96
Долазак у Херцег Нови другог фебруара је био за целу екипу изузетно пријатан догађај. Небо јесте било претежно облачно, али пријатно, топло и весело. Лепо је било за гледање, пуно јарко жутих цветова на гранама мимоза, мноштво људи у шетњи, потпуна супротност хладноћом и маглом окованом Краљеву. Екипу дођоша су чинили чланови ПК Еол: Љиљана Вуковић, Коста Рачић Факир, Драгољуб Влајић Влаја, Славко Лазаревић Џони, Гојко Стојсављевић, Дејан Јекић Срки, Зоран Миленковић Сирча и Зоран Петровић Гуги, сниматељи ТВ дописништва Краљево: Ненад Димитријевић Неша и Вили као и возач комбија Живац са својом пратиљом.
Због бројности, део екипе је био смештен у Хотелу Плажа а други део у приватном смештају. Тог дана стратусна облачност је била јако ниска. Део екипе смештене у хотелу је пошао комбијем ка полетишту али су фрактуси били у нивоу платоа у селу Жлијеби, тако да није било летења (неколико година касније, на једном такмичењу то село сам прекрстио у Жеђи, ненамерном грешком).
Другог дана нашег боравка, трећег фебруара 1994, база облака је била само стотину метара изнад нивоа пута и данашњег полетишта Диздарица, тако да би одлазак на Радоштак био беспредметан. Веома брзо смо се одлучили на импровизацију. Да опробамо затрчавање са падина Диздарице (приближно садашњој локацији полетишта), која је тада била пуна већих камених блокова и појединачног ниског растиња. Експеримент је успео, трчали смо преко стена као праве дивокозе, успели да полетимо и долетимо до Х. Новог. Нисмо знали тачан назив локације тако да се у многим књижицама летења може наћи назив полетишта: Снијежница. Крајем тог дана најмлађи члан екипе Зоран Миленковић је лакше повредио стопало због удара у стену на Диздарици током затрчавања. Тај догађај нам је умањио радост откривања новог полетишта, предивног гостопримства и лепог летења у сред зиме. Чаба је успео да од туристичког савеза избори и улазнице за фестивалски маскенбал. Обзиром да улазнице нисмо имали за све чланове екипе, врло радо смо их заменили за новац. Део новца смо одмах искористили за леп провод уз мезетлуке, црно вино и друга пића у тадашњем ресторану ,,Кош’’ код Сахат Куле. Моја познавања кафана једва да су за оцену траљава двојка, те вечери сам добацио чак до четворке.
Трећег дана боравка, четвртог фебруара, спровели смо летове у сличним временским условима и са исте позиције полетишта. Одмах по полетању је било утицаја јачег југозападног ветра па сам као сондажа направио краћи лет са слетањем у село Жлијеби. Касније смо полетели по мало слабијем ветру и испунили задатак са безбедним слетањем код хотелске плаже у Херцег Новом.
Сниматељи ТВ дописништва из Краљева Неша и Вили, су приликом акције сачинили и касније измонтирали леп видео запис ( https://www.youtube.com/watch?v=SF-SEpKaJPQ ).
Четвртог дана акције 05.02.1994. потпуно облачно небо са веома ниском базом, тако да смо уместо на летење отишли кратко до плаже у Баошићима на забавни програм.
Домаћини су се заиста потрудили да се осећамо пријатно као драги гости. За учешће чланова ПК Еол у акцији за незаборав добили смо лепе сувенире, монографију Херцег Нови и скрипту (сепарат) о спортском ваздухопловству у Боки Которској, са посветом поштованог Чабе Мађара.
Повратак је био зачињен непркидном вожњом до Богутовца и познате кафане Код Мира, надомак Краљева. Ту смо искористили други део новца од улазница уз осећај да смо стигли кући, потом је мањи део екипе наставио вожњу до Београда. Позитивни утисци и прича о топлој атмосфери наших домаћина и летачком потенцијалу целокупног терена се брзо проширила на све чланове клуба и ширу параглајдинг заједницу (иако није било интернета).
Летачке активности нису остале незапажене од Херцегновљана. Иво Мартинети је контактирао Косту Рачића Факира. Њих двојица су одмах кренули са обучавањем, касније су организовали и секцију ,,Омега” Херцег Нови при ПК Еол. О томе би Иво најбоље могао писати неку нову причу.
фото: Влајић Драгољуб и Зоран Петровић, сувенири монографија Херцег Нови и скрипта
Мимоза параглајдинг моја друга година (1995.)
На Празник мимозе 1995. године кренули смо са мешовитом екипом из Краљева и Рашке уз касније спонтано појачење из Никшића, Вршца и Београда. Нисмо имали спонзоре као раније па смо на пут пошли са неколико приватних аутомобила. Екипу су чинили: Драгољуб Влајић Влаја, Дејан Јекић Срки, Раде Костић Раки, Гојко Стојсављевић, Дејан Лазаревић Баџи, Милан Николић Мишко, Слободан Пејић Медо, Драган Вандић, Слободан Миленковић Чомбе, Даница Петровић, Зоран Петровић Гуги и возач Раско Златић. Придружени летачи на терену су били домаћин Иво Мартинери, Никшићанин Слободан Војчић Слобо, Иван Милошевић из Београда и Вршчанин Драгодин Миловановић (фото у прилогу). Сместили смо се у приватне смештајне капацитете и то нам је јако пријало. Мађар Чаба, Иво Мартинети његов отац Зоро Мартинети били су нам врло јак ослонац у локалној организацији од смештаја и превоза до летења. Време је било знатно боље, са пуно сунца и понеки танани циростратус, па смо полетања изводили комбиновано, са превоја (седла) и врха Окапавица. Обзиром на присуство слабе термике било је лепог прецизног једрења са слетањем код хотела Плажа и код цркве у Зеленици. Изнад цркве Слободан Пејић Медо је са својим параглајдером Нова – Фантом имао губитак контроле и улазак у ,,spin” уместо командованог заокрета. Искуснији пилоти из клуба и ја нисмо били били присутни догађају, одслушали смо причу са великом пажњом али и неверицом. Касније се потврдило да је Медо био у праву јер је порозност крила била испод критичних вредности. Тек тих година је у свету почело да се прича о мерењу порозности, тримовање канапа је за нас била научна фантастика.
Услед породичних обавеза и организације превоза, Херцег Нови сам напустио са својом супругом Даницом у друштву Меда и Баџија, дан раније од планираног, наравно са великим осећајем лепоте и пријатности. Део екипе је летео и наредног 04.02.1995. О тим летачким активностима немам поузданих информација па их не могу ни описивати.
Успомене са акције: Драган Вандић је фотографисао, направио и урамио одличне фотографије-постере са успона и летења. Неке од њих и дан данас красe дневну собу код Душице Костић и мене.
Фото: Драган Вандић, Мимоза-95, репродукције
Фото: Зоран Петровић, екипа и хотел Плажа, 1995. Фото: Дејан Јекић, полетиште седло, Х. Нови 1995.
Фото: лични архив, репродукције, слетиште хотел Плажа, 1995, Херцег Нови и Игало из ваздуха
Нисам сигуран која је то година била али се сећам да смо током летења, све време били на радио вези са локалним радио-аматером. На једном од папира имам записано име, Небојша Божовић Мики.
Мимоза параглајдинг моја трећа година (1996.)
Група најупорнијих чланова Еола: Драгољуб Влајић Влаја, Славко Лазаревић Џони, Гојко Стојсављевић, Саша Гаровић Герилац, Слађана Лазаревић и Зоран Петровић Гуги, појачана са екипом из Рашке: Драган Вандић, Слободан Миленковић Чомбе и Мирјана Миленковић Мика, креће на исти догаћај фебруара 1996. За разлику од прве две године, то путовање се одвијало у знатно скромнијој логистичкој подршци од стране домаћина. Организатори фестивала те године нису уврстили параглајдинг у оквиру званичног програма. Та чињеница нас није поколебала, јер је Драган Вандић донирао једно возило за превоз и смештај у викендици на путу Морињ-Камено.
Весела екипа возача је имала потпору са летачким радио урећајима, па смо у кањону Мораче били веома брзи и ефикасни у претицању понеког спорог камиона и аутомобила. Кратко смо застали у Подгорици где смо се појачали са великим шмекером и карикатуристом Гораном Шћекићем, тада почетником у параглајдингу. По доласку на Брајиће нисмо одолели лепом времену за летење па смо промптно направили по један лет, чак и са мањим прелетом. Када сам недавно проверавао информације са друштвом, подсетили су ме да је било и једно слетање у морски плићак. Нисам био присутан тако да о томе не могу детаљније да пишем.
Долазак и боравак у Херцег Нови је био пропраћен тешким нимбусима и стратусима па на летење нисмо ни помислили. Зато су социјалне и забавне активности на плажи у Баошићима били на вишем нивоу него ранијих година. Математички речено, обрнуто пропорционално летењу.
Повратку у Краљево је опет био зачињен свраћањем у Подгорицу тј. Златицу код Горана Шћекића. Прегледали смо његове фантастичне карикатуре и били слатко насмејани описом његових првих полетања и слетања. Током акције нисмо имали пуно фотографисања али смо направили аматерски видео запис: https://www.youtube.com/watch?v=6u6WlXkDt1M (због музике са радија током снимања, овај видео клип није јавно доступан на youtube).
Фото: лични архив, репродукција – шетња 1996, снимак екрана – плажа у Баошићима 1996
Увек ће у мени бити позитивне енегрије, кад се сетим Херцег Новог и свих мимоза параглајдинг акција. Сећања су прилично избледела али осећај лепоте и пријатног доживљаја је и даље интензиван. Имам жарку жељу да поново направим мимоза лет на истом терену.
Херцег Нови је био домаћин неколико параглајдинг такмичења на локацији седло и новоуређеној Диздарици. Сећања су доста бледа и конфузна (Иво+Словенци, Игало, Паки, Нено, Монтенегро – опен …) па ћу то оставити за неке друге приче, уколико прибавим архивску грађу, овако на прву, тешко иде.
У Ратини, јануара 2026. године.
Гуги
Напомена: Све написано у параглајдинг сећањима је везано за моје учешће или (веома ретко) информације које сам добио из поузданих извора. Нисам историчар и немам намеру да пишем историју, само своја сећања која у залеђу имају стварне догађаје, сведоке и неку другу архивску грађу
