Dec
Брајићи полетиште
Фото: Михајло Марић, полетиште Брајићи 2001.
Проналазак полетишта
Недавно је у Будви одржано такмичење у прецизном слетању параглајдером. Подстакнут тим догађајем и неминовном протицању времена, одлучих да напишем које слово о проналаску и рађању полетишта Брајићи давне 1990. године.
Време када је параглајдинг био новотарија (ваздушни каубоји који лете са крпама) у области ваздухопловства је одавно прошло. То време припада завршници двадесетог века. Стицајем околности био сам у самој оштрици алата који је клесао нову ваздухопловну и спортску активност. Томе су допринели сви наставници и инструктори из аероклуба ”Михајло Петровић” и смучарског клуба ”Гоч” из Краљева те моји цењени професори и асистенти са Машинског факултета Београд одељења за тешку машиноградњу Краљево. Далеке 1990. код мене се ,,накупило’’ знања, вештина и трогодишњег параглајдинг искуства, након првог лета децембра 1986. на Гочу. Најдрагоценија искусва су стечена летењем у Словенији са Сандијем Маринчичем и екипом српских падобранаца (Влаја, Звонко, Гаги и Милкан) на Копаонику и Брезовици. Кад бих писао детаље којих се сећам, овај текст би био преопширан, зато хајде да скокнем у 1990. годину.
Упорним проучавањем географских и топографских карата СФРЈ, конкретно Црне Горе испланирао сам одлазак на море и летење на новим теренима. У плану су били: Комови, Ловћен, Леденице код Рисна, Радоштак код Х. Новог и Брајићи код Бечића. На пут сам кренуо аутомобилом ”Застава 850” популарним фићом.
Првог дана путешествија, 17. јула 1990. прешао сам део планираног пута од Краљева преко Новог Пазара, Рожаја и даље ка Андријевици, тачније ка превоју Трешњевик између Андијевице и Колашина, подно Комова. План је био да полетим са Комова па касније до Цетиња на ноћење. Испирација за лет са Комова је дошла због предивног зимског погледа са Копаоника. Тада није било навигације, уз неколико заустављања и пријатних разговора са љубазним и веома виспреним горштацима лако сам пронашао пут до катуна Штавна, испод самог Васојевићког Кома. Како бих пронашао полетиште и полетео параглајдером, даље се морало пешице… На половини североисточне падине сам видео да је опасност од клизавања и пада велика и да би било безбедније (мени пријатније) да се четвороношке пењем кроз стеновити севернији део. Дођох некако кроз стене до травнатог платоа који гледа на село Јошаницу, баш подно врха Васојевићког Кома. Уз велику радост распаковао сам крпице од параглајдера ,,Charly-Manta’’, седиште (само траке) од расходованог ,,ППЈ’’, без резервног падобрана, кацига је била пластична кајакашка а вариометар/висиномер ,,Brauniger LCD’’. Уз веома слаб ветар и добро затрчавање полетео сам из прве. Било је довољно да помислим на спуштање низ стене и падину ка извору Таре. Страх од падa низ ту падину, при евентуалном повратку, био је присутан и значајан, одлична инспирација за беспрекорно полетање. После кратког лета слетео сам баш на Превој код катуна Штавна јер је по плану био пут до Цетиња. Путовање је било заиста импресивано, превој Трешњевик, Колашин, Црквине, кањон Мораче, Подгорица и Цетиње. Стигао сам у бившу престоницу Црне Горе крајем дана, таман да пронађем смештај. Ноћ је била изненађујуће свежа, покривање вуненим јорганом у сред ”љета” је било јако пријатно.
Наредног дана, 18. јула 1990, након обиласка музеја у Цетињу, фићком сам се одвезао путем до Ловћена, тј. кружног паркинга испод Његошевог маузолеја. Након краћег обиласка маузолеја кренуо сам у припреме за лет. Док сам ширио параглајдер, чујем како локални момак (запослен у маузолеју) коментарише и упозорава ”немој да те мичем са стијене к’о неки дан оног словенца са неким змајем”. Примио сам коментар к’ знању и довршио припрему крила на југозападној падини, на средокраћи тротоара који из пешачког тунела води ка улазу у маузолеј. Дувао је повољан југозападни ветрић и у пар корак на стрмој падини лако сам узлетео. Лет је био кратак, иако је било термике и повремних добитака висине. Упозорење локалног момка, озбиљно сам схватио и одустао од могућег једрења. Слетео сам на зелене ливадице села Иванова Корита поред неког извора или чесме. Брзо сам спаковао параглајдер у омањи ранац, кад ето једног аута (Застава 101). Возач ме је позвао да вози до паркинга на Ловћену, као да смо вишегодишњи пријатељи. Позив за вожњу сам прихватио без оклевања. Возач и возило су били из екипе професионалног тима ,,Заставе” Крагујевац која је тада на црногорским путевима тестирала аутомобиле у реалним условима (био је присустан мом полетању). Између осталог, возач ми је рекао како је онај гласни локалац по успешном слетању прокоментарисао: ”Е’ зна сам ја да ће бит добро, па он је од нашијех, од Петровића, тако је куражан”. Током те вожње родила се идеје за лет са падина Штировника ка Котору, реализовао сам је тек неколико година касније.
Након лета на Ловћену, по плану сам наставио путем до Цетиња, потом преко села Брајићи ка Будви, Котору па до одредишта у Рисну. Наравно, на Брајићима сам застао на кратко да се испењем до локације западно од репетитора како бих прегледао камењар и могућност за летење. Све је било онако како сам и очекивао. Можеее! Само сам бацио поглед на плажу Бечићи и тврдо обећао себи да ћу лет опробати у неком од наредних пар дана тадашњег летовања.
У Рисну сам неколико дана летовао код породице Кривокапић и летео са разних позиција у атару села Леденице на путу Рисан – Никшић. Слетање је морало да буде прецизно, на игралиште у кругу основне школе или на терасу хотела Теута. Једрења су била врхунска, у ваздуху сам остајао од једног до 4 сата. Места за полетање су била јако захтевна, боље да их не коментаришем детаљно, ни мало не би било педагошки. Заправо то је било брзо трчање преко камењара или скокови са стена са млохавим крилом.
Фото: лични архив, катун Штавна и Ком Васојевића 1990.
Фото: непознат, Лет са Ловћена 1990.
Фото: М. Улетиловић, Брајићи 1993.
Освануо је и тај 25. јул 1990, када сам отишао до Бечића и Брајића. Прво до Бечића да осмотрим ветар и где бих волео да слетим ако ократим. Хотел Нафтагас (данас хотел Бечићи) је био доминантан и импресиван са великим и уређеним травњаком, све около је било у корову и драчи. Одмах преко магистралног пута било је симпатично одмаралиште Електродистрибуције из Краљева, ту сам паркирао фићу и пешице сам отишао до аутобуског стајалишта Борети. Превезао сам се до Брајића са свом летачком опремом (један мањи ранац) редовним аутобусом Будва – Цетиње – Подгорица доопутовао до Брајића. Планирано полетиште је тада било препуно великог камења, бодљикавог растиња са густом, осредње високом боровом шумом на источној страни, ближе репетитору.
Одлучио сам да крило раширим на остацима аустроугарског пута (сада гледано, западно од актуелног старта). Ветар је био слааб јужни, једва сам подигао крило и онако са млитавим канапима затрчао сам се низ камењар и скоро да сам скочио са стене изнад магистрале. Погледом у десно приметио сам да је мој релативно низак прелет преко магистрале изненадио и преплашио возача тамно зеленог камиона са приколицом који се споро кретао ка Цетињу. Возач је одмах је затрубио и као да се подигао са седишта, махнуо сам руком и погледао да ли ћу прелетети далековод на падини испод пута. Прелетео сам, добро је, уз флапарање стабилизатора од Манте брзо сам десантирао са фасцинантним погледом на огромну бечићку и будванску плажу и мирно море. Напоменуо бих да су тадашња параглајдинг крила имала јако скромне перформансе (финесу). Обзиром да није било маестрала а небо је било покривено алтостратусима, једва сам прелетео магистрални пут у Бечићима. Нисам могао да долетим до плаже, приземљио сам се у суво корито бечићког потока (јаке ноге и младост), одмах до источне ограде тадашњег хотела Нафтагас. Мисија је успела, препознао сам потенцијал локације и препоручио је мом другару Драгољубу Влајићу Влаји који је мало касније летео на истој, уз чак озбиљније једрење.
Прво ДП СРЈ у параглајдингу
Поново сам дошао на Брајиће у организацији ваздухопловног савеза СРЈ, 26.маја 1993. године. Тада познати ваздухопловни радници Савеза, општине Будва и владе Републике Црне Горе су кренули у организацију првог ДП у параглајдингу. Поменуо бих само неке од визионара, чијих се имена делимично сећам: Видоје Сјеклоћа, пилот капетан ЈАТ-а Стева Попов, пилот капетан ЈАТ-а Милинко Делић Делија, секретар ВСЈ Миодраг Јоксимовић Јокса и председник ВСЈ пуковник Икономовић. Тада сам летео ,,Paratech P-3” позајмљен до Драгољуба Влајића. Захваљујући добром маестралу и термици, успео сам да добро заједрим и одлетим до Будве, тј. Омладинске задруге ”13.јул”. Полетиште је било неуређено, велике стене са врло мало травнатих стазица а крило су држали у рукама горе поменути актери.
Мештанин Будве, предузетник и ваздухопловац, Видоје Сјеклоћа је био иницијатор и извршни организатор првог Државног првенства у параглајдингу Будва 1993. На његов позив, Милкан Улетиловић и ја смо отишли у истраживање терена за лоцирање параглајдинг полетишта у јуну исте године. У три дана истраживања, препешачили смо већи део камењара у атару села Брајићи. Видоје је из неких разлога желео полетиште ближе Будви, негде изнад Горњих Побора, док сам ја инсистирао на позицији која је ближе репетитору и магистралном путу у Брајићима. Не поричем, још две локације су биле јако интересантне по лепом положају, оптималном струјању ветра и мањем обиму земљаних радова. Након дуже дискусије и укрштања аргумената, договорили смо да локација буде ту где је и данас, близу магистралног пута и тадашњег каменолома на западној ивици борове шуме. Истраживачке летове Милкан и ја смо изводили са параглајдерима ,,Firebird F-1” и ,,Firebird Twist”.
Од мештана Брајића тада сам дознао како змија поскок најрађе вреба ”одозго” са глатких и хладних грана врбе, нисам баш био расположен да причу прихватим као веродостојну. Непуних месец дана касније у пракси ми се та прича показала као сурово истинита, неких 200 метара северозападно од полетишта. Наравоученије: ,,Карту читај ал’сељака питај’’.
Први земљани радови на уређењу полетишта су били у јулу 1993. под диригентском палицом домаћина Видоја Сјеклоће и његовог великог пријатеља Милика Делића Делије. Обзиром да први изведени радови нису обезбедили велики простор за комотније ширење параглајдера на полетишту, део терена са преосталим стенама је био прекривен церадним платном. Количина борова која је посечена је била минимална због приговора еколошке секције из Будве.
Фото: личи архив, полетиште Брајићи 1993, за време првог Д.П.
Фото: непознат, Д.П. 1993, такмчар и циљ на плажи Бечићи
Такмичење (прво ДП у организацији ВСЈ) је одржано у августу те 1993. године. У својој каријери сам био на пуно међународних и домаћих такмичења, данас се она организују уз велику технолошку потпору, али са великом дозом сигурности могу рећи да је тадашње ДП било једно од најбољих такмичења на кома сам био. Директор такмичења је био пок. пилот ЈАТ-а Стева Попов, руководилац летења Милинко Делић Делија, покровитељи такмичења: Општина Будва и тадашња Влада републике Црне Горе. Сви такмичари, судије и организационо особље су имали бесплатан смештај у хотелу Београд у Бечићима, превоз до полетишта комфорним аутобусом, све време на располагању је био хеликоптер МУП-а из Подгорице итд. Свечано отварање је уприличено на тадашњем фудбалском игралишту Могрен у Будви. На игралиште је слетела група параглајдериста која је полетела са локације Коњско изнад Будве (до тамо су транспортовани полицијским хеликоптером Газела). Мањи аеромитинг је обогатио моторни змајар Цвико из Босне и Херцеговине, слетањем и полетањем на поменуто игралиште.
Све време такмичења део плаже испред ондашњег хотела Сплендид је био резервисан за слетање такмичара. Свечано затварање је било у хотелу Авала у Будви. Господин Стева Попов се заиста потрудио и успео да организује такмичење на врло високом нивоу. Занимљиво је да су тадашње дисциплине биле: прецизно слетање на циљ (у свим летовима), временско трајање једрења (лимитирано до 2 сата) и брзински прелет. Ранг листа такмичара је прављена на бази поена из све три дисциплине збирно. Услед санкција под којима је била наша држава, од иностраних летача такмичењу су присуствовали само пилоти из Румуније.
Колико ми је познато, још једно успешно ДП у прелету је организовано на истој локацији 1996. године (сигурно постоје писани трагови у архиву ваздухолповног савеза Србије), светски куп у прецизном слетаању 2010. (архив ваздухопловног савеза Црне Горе). Било је неколико локалних, некатегорисаних такмичења у прецизном слетању ревијалног карактера.
Фото: личи архив, полетиште Брајићи 1993, за време ДП.
Фото: лични архив, SIV-курс 1998, Сворци на полетишту Брајићи
Веровали или не
Приликом СИВ курса са Сворцан Владимиром Сворцијем, лета 1998, дошао је ред на мене да крајем дана одем по аутомобил који је остао на паркингу у селу Брајићи. На аутобуском стајалишту Борети сам једва устопирао један камион. По уласку у кабину возач ме је упитао зашто идем на Брајиће а не за Подгорицу или за Цетиње ,, ка’ остали свијет”. Кад сам поменуо параглајдинг, одмах је започео причу како је пре неких цирка шест година имао блиски сусрет са неким падобраном. Није ми било тешко да схватим да је то био баш тај возач камиона из 1990, којем сам прелетео испред кабине у првом лету са Брајића. Камион, цистерна-приколичар зелено-жуте боје је припадао тадашњој фирми Југопетрол Котор. Зато сам предложио да ја наставим причу. Возач и ја смо били одушевљени нашим случајним (Божјом вољом уприличеним) сусретом. Био сам принуђен да са возачем одем на вечеру у кафану на Брајићима. Тамо је био његов колега коме сам потврдио да се догађај из деведесете заиста десио, и да сам се ја тада ,,бачио са стијена пред шоферку”, јер су га у фирми већ прозивали да измишља и лаже. За извршено сведочење сам добио награду, праву црногорску вечеру и пријатно дружење. Само је Сворци био у страху зашто сам окаснио на починак у Бечиће. Моја велика брука и грех је да том приликом нисам забележио име и презиме возача нити одакле је.
Полетиште Брајићи има дугу и богату историју, данас је то једно од бољих комерцијалних тандем полетишта у региону. Било би добро да и други актери напишу нешто о протеклим, сада већ историјским, догађањима.
Написах ове редове у Ратини, децембра 2025. на бази сећања и фото архива који ми је тренутно доступан.
Хвала на интересовању и пажњи.
Срећна слетања
Гуги
Напомена: Све што пишем у параглајдинг сећањима је везано за моје директно учешће или (веома ретко) информације које сам дознао из поузданих извора. Нисам историчар и немам намеру да пишем историју, само своја сећања која у залеђу имају сведоке или неку другу документацију. Пуно је догађаја где сам био учесник али су сећања избледела. У таквим случајевима контактирам друге релевантне учеснике како бих освежио сећања и утврдио чињенице.
Кликом на овај линк отварате ЈУТУБ канал са неким снимцима из тих авантура
