Jul
Subota, aerodrom Bikovo, koji smo u par iteracija lako pronašli, i pomalo jači vetar(prim ur. vetar od 6-11 m/s na zemlji) su nas dočekali zajedno sa majstorom vitla Zvonkom. Roletov Ford pun do krova glajderima, i nas petorica, Role, Boža, Edi, Sale Atom i ja. Akcija, kojoj je prethodila Roletova standardno dobra procena gde treba ići na letenje(prim ur. Role je najavio i verovao u obaranje državnog rekorda za taj dan), je mogla da počne. Zvonko nam daje kratka uputstva kako da se ponašamo i kuda da letimo, obzirom da su na aerodromu aktivni i avioni. Obzirom da nema domaćih pilota da nam sondiraju dežurni termal, dobijamo prvo vitlovanje gratis, a posle koliko ko hoce, ili da kažem mora. Brzo smo se raširili, i Role prvi kreće da oproba sreću(prim ur. da probije led obzirom da je tako duvalo da se g….o smrzne). Za to vreme ja jednim okom pratim šta ce on da uradi, širim krilo ne bih li razmrsio kanape, u koje volšebno uspevam da se upletem još više, sto bi rekli k’o pile u kučine. Tu mi Zvonko pomaže da se raspetljam, a u pogledu mu vidim pitanje “gde si ti pos’o, jadan”, dok je izgovoreno, jel sve u redu, hoćes da krećeš, ili da mozda pustiš nekoga… Sačekam da vetrina malko smiri, dižem krilo, i hopa, raketa nebu pod oblake. Brate, al’ me iscimalo i istreslo, pa još u svom tom cimanju i treskanju komandujem katastrofalno i puštam krilo da beži previse na levo, ali posto nije kome je rečeno nego kome je sudjeno, sve prolazi dovoljno dobro da me izvitluje na nekih 400 tinak metara (ako se dobro sećam) i tu je sve do mene i sreće koja mi je očigledno danas bila naklonjena. Otpuštam okidač, pakujem se u sistem i okrecem niz vetar. Već negde na pola poletne staze nailazim na neki 0+ stubičak, ali znajući da je ravnica ispod i da nema mnogo sta da se izvoljeva, krećem da ga vrtim sa nevidjenim zanosom niz vetar. Ova 0+ polako, polako, bas polako prelazi u 0.6 pa na momente i 1.2. Tu sam počeo da dobijam nadu da cu danas leteti za džabe i da ce već prvi start uroditi plodom. Uporno sam vrteo to sto sam imao na raspolaganju, a to je bilo u 2/3 kruga neki blagi plus, a u jednoj trećini nula ili minus. Kako bilo, visina se povecavala, i prvi kilometri padali u tom, do ludila, kruženju. Obzirom da je zakošenje bilo stvarno veliko, par puta sam ispadao iz stuba i ponovo ga nalazio vraćanjem u vetar. U jednom momentu čujem moj Baofeng kako Roletovim glasom progovara nešto nalik na “nećes moci da se vratis”. Ma kakvo crno vraćanje mislim se, ima da silujem ovu 0+ dok ide, pa nek iscurim odmah iza autoputa ako mi je tako sudjeno, a nije bilo. Posle saznajem da je Role u stvari i rekao da ne odustajem od pokušaja jer više neću moći da se vratim. Mic po mic dokopah se nekih 2100-2200 mnv i tu se prvi put javim drugarima, da znaju gde sam i kako mi ide. Tada sam se nadao da će mi se neko pridružiti, pa da zajedno pokušamo da napravimo nesto vredno pažnje. Sada na preko 2000 i sa kumulusima na sve strane, priča je sasvim drugacija. Dodirnem bazu, tek koliko da se oblak ne naljuti da sam prošao kao pored turskog groblja, a i zaslužio je pošteno me izvukao i onda pravac niz vetar ka sledecoj kokici. E sad neki od tih oblaka su meni izgledali malo nak..čeno, sa ravnom bazom i poprilično visoki za moj ukus. Bojao sam se da bi moglo da bude izuvanje, a nisam bas pritegao pertle. Ipak obzirom da sam do sledećeg oblaka stigao sa nekom stotinom metara ispod baze, rešim da se hrabro podvučem pod njega, pa neka čupa koliko hoće, nisam ni ja za bacanje. Dodjem ispod, a obzirom da sam svo vreme išao tačno niz vetar, nije dolazilo u pitanje da li ću da pogodim stub, i gle iznenadjenja, onakav steroidni batica, nadigo se ko … a ispod cvrc. Opet krećem sa nekim 0.6-1.5, vrtim uporno i dugo i stižem do baze. Tu shvatim da je danas neka čudna fizika u vazduhu i da stubovi nisu u skladu sa izgledom oblaka. Naravno i dalje pokušavam da pratim liniju oblaka i da se uvlačim pod njih i tu tražim stubove, ali ne opterećujem se previše. Idem pravo niz vetar, pa plavo, plavo, ne interesuje me. Ako nema oblaka ima neko selo preko kog preletim i malo niz vetar uvek čeka stubić jednako tanak kao onaj ispod oblaka. E sad u track logu ima maksimalno dizanje koje pokazuje, ako se dobro secam nekih 5m/s, ali to je bio samo jedan oblačić koji je pošteno radio svoj posao. Ostali su bili na pola snage ili radili na leru. Svo vreme vetar je pičio nekih 10-12 m/s, tako da mi je brzina bila zavidna i prilicno brzo sam prevaljivao kilometre. Dok dlanom o dlan preleteo sam svoj lični rekord, postignut na prethodnom vitlovanju na istom ovom mestu. Onda ide sledeća psihološka granica, a to je 100km. Nije mala stvar upasti u drustvo svih koji su pre mene to uradili, i koji su stvarno piloti za respekt. Zrenjaninu prilazim sa, po meni diskutabilnom visinom i već razmišljam o sletanju, i onako iz vazduha tražim deo grada gde živi neka rodbina sa ženine strane. Ipak pre nego da baš odustanem rešim da oprobam mestašce koje mi je malo desno od idealne linije. Sta reći. Ponavlja se ista priča. Prelećem mesto i na izlazu opa, eto mog dežurnog stuba sa svojih 0.6m/s. Vrtim, vrtim, pa promenim stranu, mada kažu da to ne valja, ali utrnula mi ruka više, i opet vrtim i opet… i odo’ preko Zrenjanina i pored nekih jezera, za koja sam posle shvatio da su Carska bara. U medjuvremenu radio stanica krči, i pokušava nesto da me pita, al’ uzalud. Onda momci shvate sa kakvom tehnologijom imaju posla, pa zaustave auto iz kog su pokušavali da me dozovu i ponovo sa livade, sada mnogo uspešnije uspemo da razmenimo par rečenica, taman da im objasnim da sam jebem li ga gde, iznad nekog mesta… i da idem dalje ka Vladimirovcu. U medjuvremenu kristalno jasno moj Baofeng hvata i prenosi Gugija sa Zlatibora. Moćna mašina nema šta. Na kraju balade eto me i iznad Kovačice sa nekih 400 tinak metara. Tu me dočekuje neki oblak koji mi deluje da je na kraju svog ciklusa i nemam baš mnogo nade da cu nešto uhvatiti, ali tu sam gde sam pa ajde da probam. Taj umirući gad me dočekao takvom turbuencijom da mi je preseo. Par kolapsa koje nisam uspeo da sprečim ali su se brzo ispravili, i skakutanje gore dole koje mi se ama baš nije svidelo doprineli su da odlucim da je to to za danas. Krenem ka livadi medj kuruzima, a malo posle vidim i medj dalekovodima i banderama. Obzirom da nisam mogao da vidim kuda se prostiru žice, a bandere razbacane k’o da ih je neko sejao iz aviona, promenim odluku i odlučim se za njivu sa koje je skinuto žito. Par oštrijih zaokreta, koliko da napnem krilo da me ne bacakaju baloni koji su se odatle otkidali, i eto me na majčici zemjici, nakon 3.5h i 130+ preletenih kilometara…JEEEEEE. Nisam oborio ni jedan rekord osim svog sopstvenog, propustio sam mnoga obećana zadovoljstva, ali ako, biće prilike, za mene je i ovo vrhunski ugodjaj. Nakon malo probijanja kroz kukuruze i preskakanja nekih kanala punih vode, stižem do drugara koji su me pratili kolima i pružali podršku. Odatle na tradicionalnu klopu, pa razlaz kućama do sledeće dobre prilike.
