Čudesna Bosna

Buraz danas sam ukrao kola, Golfa 1.

Ma bio na letenju na Jahorini  i poleteo sam oko 17, sve bilo ugasilo pa ponovo proradilo.

Ušao u bazu i  pošto mi gps kod tebe, nisam uspeo da izadjem napred.

Počela kiša, krilo mi kolabira sve vreme.

Stisnem spid, mirno na spidu. Izadjem iza Jahorine u pizdi materini a ne mogu da se vratim.

Svuda šuma. Tražim nove stubove pa lagano idem ka Trnovu i gubim visinu.

Još uvek vukojebina. Na vrhu jednog grebena spazim mesto za sletanje, jedina livada ostalo bas ozbiljan klanac.

Bilo turbulentno ali sletim. Telefon mi skoro prazan.

Zovem Mikija, kažem ok sam ali ne znam gde sam.

Na livadi auto i kamp prikolica ali nema nikoga.

Vičem “ima li koga” jedno pola sata, niko se ne odaziva.

Već je kasno a ja u nedodjiji, nužda zakon menja, reko kad nema nikog odo ja.

Prijem autu. Obijem ga i nadjem ključeve unutra.

Nadjem i punjač za telefon pa ga prikačim

Nema puta ali pratim trag kuda je ovaj prošao, posle jedno 5,6 km račvanje, mogu levo mogu desno.

Odem desno i posle 3.3 km naidjem na makadam,  iza njega par kuća.

Nailazim na čoveka,  pitam ga kuda za Sarajevo, on mi pokaza put i nastavi dalje.

Ja se predomislim  i kazem stani, objasnim mu šta mi se desilo  i da sam uzeo nečija kola

On pogleda kola i kaže pa to su moja kola 😄😄😄😄

Malo se ljutio ali se pomirismo. To može samo bosanac, jedina kola u krugu od 20 km u nedodjiji da ne prepozna ali i da oprosti kradju, doduše iz nužde.

Vratim mu kola i odem do sela, tamo nadjem prevoz do Sarajeva.

Baterija mi se već dopunila u kolima i javljam Mikiju  da me pokupi u Sarajevu.