Sep
Рајац-Товрљане, 09.09.2018.
Упозорење: Извештај је веома дуг, понегде препун детаља и личних импресија, ако нисте на то спремни, боље да не почињете читање.
Почетак школске године у септембру је за просветаре веома турбулентан, времена мало, обавеза пуно, не стижем да гледам прогнозу. Ту је млада екипа рокера, Марко и Павле, који то будно прате, обзиром да сви радимо, укључују аларм за викенд. Влајко има доста посла и свадбу за пар дана, али се више дописује са младима од мене. После краћег већања, избор паде за полетиште Рајац. Знамо, јак ветар, мала висинска разликa, ветар више са левог бока, ма има доста тога да не идемо. Понедељак је бољи, више сунчаних интервала, слабији ветар и као мало више северни. Међутим, недеља је недеља, ко зна када ћемо опет имати слободног времена. Навикли смо да ”бауљамо” после Рајца, низ ветар па како буде.
фото Павле Павловић: Полетиште Рајац, 09.09.2018. у 10.30
Марко, Васо и Павле рано стижу на старт, баш када чекам да Влајко изађе из аутобуса у Ратини. Возикамо се са фордом пуним параглајдера (у плану је и неки тандем ако време дозволи) и разговарамо о потенцијалној маршрути. Мартин из Митровице јавља да има доста ниских прелета војне авијације близу границе. Нотам је проучен ујутру, није било активних зона, али је то Мартиново упозорење било од користи, велико хвала.
Док взимо ка Рајцу, стижу нам фотке и информације о ветру са полетишта, Павле, Васо и Марко не мирују. Влајко и ја се кезимо и кажемо како су амери оманули у прогнози, ветар слаб, кумулуси као луткице, добро хајде, сонду су погодили. На старту ипак све оно са метеограма, нису погрешили (: .
Полетање је било експресно, први креће Марко и налаз стуб северозападно од штале креће дообро пењање, опуштено се јавља радио везом. Већ спреман за полетање, дохватим телефон и обавештавам путника за тандем из Чачка да је ветаар мнооого јак и да највероватније нећемо да летимо данас, ако баш хоће нека дође касно поподне (можда се и вратим ако исцурим 😉 ).
Полећемо Влајко и ја (12 сати и неки минут), Васо је спреман, Павле се припрема, никог другог на планини, јасно ми је зашто.
Креће игра живаца, издржати у све јачем бочном северозападу без правог подизања. Пробали смо све расположиве смерове у ветар, не иде па не иде. Избегавамо да се пустимо низ гребен ка аутопуту, већ смо варили то зеље у ранијим летовима. Нема приче само њушкамо. Васо је полетео, врти ту око нас, креће и Павле. Убрзо Васо слеће код штале (исекао сам га два пута мора да је утрнуо) а Павле на старт. Ух, није добро чим они нису нахватали ништа испред полетишта јер ми форсирамо Провалију.
Како време пролази почиње да нас храбри термика са читавих 1100м ту изнад старта. Влајко креће да се пушта низ ветар, урадим то и ја али 1250 је плафон. Нема враћања, јак ветар ће нас потопити. Као што сам рекао, навикли смо ми на таковски крај са малом висином, ако ништа друго, слетећемо негде уз асфалт па назад или кући. Прозивам Марка Спиралу преко станице. Ништа, мук, или је слетао па се враћа или тражи стуб за вађење, хм.. неће бити лако.
Ипак, Влајко је обећао да ће да се врати у Крушевац параглајдером, има доста посла око пропреме свадбе, рокамо низ ветар. Налазимо слабо пењање код села Озрем и брижљиво вртимо уз сталне преправке. Много је добро што смо у пару и обазриво центрирамо. Навртесмо 1450 и штрафта према брду југоистоно од Такова, као тамо ће да ради. Ништа од процене, ветар је јак и брзо стижемо до магистрале Чачак Г. Милановац. Срећом добро сам везао патике и све покретне делове опреме, изување са малим дијаметром. Ензо се увија као змија коју је неко ударио прутем. Нека, борим се, само нека пење. Размишљам и о могућој резерви, уух терен није пријатан, каква резерва само активно и пењи. Влајков Ензо, мало више ка југозападу, мало је мирнији од мог (очигледно да је пилот у врхунској тренажи). Убрзо се поправљамо један ка другом и у центру стуба, већег дијаметра, вриштимо од среће, у друштву јата гавранова. Ко боље познаје тај крај, зна да је у близини градско сметлиште, па гравранови решили мало да протегну крила у термици, хе, хе. Опет 1500 и даље не иде, Влајко креће ка Вујну, доста је испред, ја штедим висину и очекујем да он нешто пронађе.
Ништа од планираног, принуђен је да скрене ка бањи Горња Трепча, пречицом идем ка њему. Ту изнад бање, Влајков Ензо се пропиње као праћком избачен. Јооој и ја хоћу термику али не тако дивљу, мислим ја, и сетих се Аце Сантрача на прошлогодишњем Копаонику. Ма само нека диже, крећем да вртим у десно јер ме лево раме заболело од претходног термала. Није лако, заиста, велики труд да нас дињља термика не избаци и не колапсира крило. Занос је право према Мрчајевцима који ми упорно хоћемо да обићемо северније. То и чинимо, опет Влајко иде напред према Гружанском језеру. Изнад Бреснице се поново дружимо у истом термалу и сада нападамо Котленик. Прилазимо Котленику са бољом висином и у повољнјем времену, него у пролећном лету (Јоле је то добро запазио). Термика се разиграва, користим искуство са једриличарских летова и повучем напред по сред планине.
То је био почетак најлепшег дела нашег лета. У друштву орлова и гавранова, до базе на 1950м и напред према Гледићкој Планини. Мало непажње и ја сам у бази код села Чукојевац, изроним брзо и почиње договор са Влајком где даље. Одлучили смо да променимо курс и пресечемо долину Западне Мораве што пре, док имамо висине и да тражимо термику код Врњачке Бање.
фото Владимир Бачанин: Планирање од Котленика ка Гледићкој Планини
Наравно, Влајко креће напред, и обећава 100+ км, пратим га са малим заостатком. Јухууу, најзад један термички стуб који лепо диже и са већим дијаметром. Влајко га претера и убрзо јавља да ће бити усисан и да држи југоисточни курс. Да се и мени не би десило исто, одлучим на +3 м/с да нагазим спид и тако са +2м/с изгурам до ивице кумулуса. Успео сам да достигнем Влајка. Сада смо на пар десетина метара један поред другог и јездимо са 70 на сат према Александровцу.
Ууу како је била добра претходна етапа, коментаришемо и правимо план за даље. Не свиђа нам се огромна рупа без кумулуса. Радо би сачекали да се Жупа ”подгреје” и још би вртели кумулус који нас наткрива међутим, нема никаквог ефекта, кренуо је јачи ниспон. Морамо напред, уз пут нађемо неке фронцле које нам одузимају време и енергију, висина се лагано губи.
Перманентно њушкамо за нешто боље. Полазимо Александровац, напред ка селу Трнавци и ту ради исцепкана термика, нисам био задовољан, па кренем низ ветар ка језеру Ћелије. Иако је Влајко био виши у термалу одједанпута изнад језера је нижи. Ту смо без идеје (бар ја) ишао бих на обронке Јастребца али Влајко не може, ниже је. Одлучим да се не раздвајамо, радио веза мирује. У тражењу термике одлучим се за брдску варијанту а Влајко више у ветар и на ивици долине. Доста смо ниско, није баш лако, мене удара балон који је јако закошен и треба да донесем одлуку, даље преко гребена или не. Одлучим да идем напред ка Влајку који је у долини нашао бољи стуб. Грешка, сада сам у јаком чеоном ветру који је повукао балон иза мене и нема шансе да стигнем напред. Ех, сада сам у знатно лошијој позицији крећем преко гребена непристојно ниско и упадам у роторе.
Влајко је изнад и нема проблема као ја. Успео сам да се удаљим што више од гребена и пробам да завртим у једном ротору успони део. Ма какви, брзо ми је оптимизам прешао у песимизам. Пратим терен и смирујем крило колико могу. По дрвећу испод себе може се закључити неких 7м/с минимум. Ако ме пљасне на тој висини слабе су ми шансе, а хитна и ватрогасци не могу ни прићи. Зато се одлучим да кренем на слетање у долину према селу Трбуње.
Већ сам маркирао лепу ливаду, у близини црквице, пре огромног далековода и планирам како ћу слетети. У процедури приласка видим да је Влајко мало јужније и за стотинак метара виши. Мислим, благо њему може да продужи а ја сам завршио. Касније, по слетању, рекао мије да је и он планирао ту да слети јер је видео да сам ја завршио. Делом ока пратим ливаду и препреке око ње, савијање дрвећа у околини а делом ока видим да Влајко започиње да кружи у стубу који гарант креће из близине ливаде коју сам маркирао за слетање. Уууух јак удар, какво пуњење пола крила, ма то је јак балон. Парирај, нема друге ветар убија, као у Драгачеву за Васкрс. Ма није то само турбуленција, то је почетак термала. Окренути или не? Будало, иза себе имаш далековод, ако не попењеш у првом кругу можеш бити у проблему за слетање! Крећем да вртим, ни сада не знам у ком смеру, лаво или десно, само сам бринуо о томе да се нервозни Ензо одржи притиском и да не буде масивног колапса. Испод видим забезекнутог човека на трактору који не верује шта се то изнад њега дешава. Стари мој, одох ја, у небо.
Сада сам у лепом термалу који ме води ка већим висинама и надам се брзом сусрету са Влајком. Он је стрпљиво вртео тај термал док му се нисам приближио и онда уз врисак од среће наставимо преко Топлице. Сада можемо и да причамо станицом. Није баш нека висина1600+м, немамо висине за измештање на Хисар или јужније на гребен изнад Пролом Бање, одлучимо да идемо право низ ветар преко превоја ка Лесковцу па шта Бог да.
На глајду брзо стижемо у средину планинског дела, прелазим мало напред и њушкам. Репетитор, ништа, превој ништа, онда већ тражим где би било безбедно за слетање и да близу има окидач. Село испод нас је раштркано, право планинско, има нека ливада која се коси, ретко који живи воћњак, све остало је запуштено. Изгледа да смо се усагласили где ћемо на слетање. Крило се не сме пустити ни за секунд јер је ветар јак а турбуленција ”убија шакама” .
Код ливаде где планирамо слетање ћувик са шумом, окида.Опааа Ензо креће у десну асиметрију, не дам се лако, али ”падам доле ка киша”. Бумм, удара термал, сада идемо на горе. Охо, па онај родео од пре сат времена је био само увертира, ово је дивљи исток. Крећемо ту и да пењемо, али иза, низ ветар је још неприступачнији предео, кумулуса нигде, неће то ваљати.
Влајко је само на пар метара од ливаде под нагибом, али термал из потока га врло брзо враћа на моју висину. Довикујем: ја бих слетео али не могу. Он одлази нпред у долину изврти спиралу и мајсторски слеће у ненормалној турбуленцији. Пробам да урадим исто, газим спид али брзина 1км/час. Охо, није ово за јуначење, имам једну лепо покошену ливаду у залеђу и хајде на њу. Успело је. Пар секунди по слетању ето чеовека са двоје деце да провери јесам ли ОК. Како нисам брате мили, више него ОК. Јављам Влајку станицом да је све добро и пакујем опрему. Резултат: живи и здрави, прелетели 155км.
Параглајдинг је спорт који вас из минута у минут уплиће у задатке који нигде нису записани, нису и не могу бити провежбани, нема правила. Срећеш невероватно добре људе који су заправо људине, чија је интелигенција изоштрена природном суровошћу. Тако је било и овде, Влајко слетео код пензонисаног пуковника ваздухопловца који сада живи у родном селу, ја код Мића који се вратио као технолошки вишак да хлеб зарађује на дедовини. Не треба много речи да би се голф- двојка покренуо и ставио у службу двојици искежених параглајдинг авантуриста.
фото Гуги: Влајко преузео Голфа
Стижемо до села где је магистрала Куршумлија Прокупље,” даље можете стопомили аутобусом”. Зашто? ”Ма ја попио неку па не смем због контроле”. Мој друг Влајко, скаче и хвата за волан, ” ја ћу да возим”. Тако и би, Влајко вози до Белољина где би требао, по причама, да прође аутобус из Ниша за Будву, хм. Неповерљиви смо и већ размишљамо о резервној веријанти, кад ето аутобуса који превози Влајка до Крушевца и мене до Ратине. Опет параглајдинг нережирана сцена, возач аутобуса из Подгорице је одлично познавао пок. Веска Ивановића који је погинуо на Сувој Планини давне 1997. године. Опет се најежим како је свет мали, свугде нас неко познаје.
фото Гуги: Белољин, чекамо аутобус за Крушевац и Краљево
Увече читам рапорте Жељка и Кескета на светском купу у Турској и без коментара, само убацим трек на интернет.
Захваљујем Павлу и Борису који су организовали да се мој ауто пребаци до Љига. Понедељак ујутру редовном линијом за Београд идем по ауто. Мисија завршена.
Сажетак:
– Био је ово један од летова за незаборав, не по висини, не због 100+, већ по сложености услова у којима је изведен.
– Кад се дообро зажелиш летења ни јак ветар те неће спречити да добро летиш.
– У захтевним условима, какви су овде били, тимски рад се показао као изузетно продуктиван.
– Искусан светски топ пилот Влајко, био ми је више него добра инспирација за лет.
– Прелетени километри су плод озбиљног рада и искуства, није то само једноставно ”низ јак ветар” па ћеш далеко добацити.
– Увек слећи код горштака који те поздрављају махањем, поштују те и помоћи ће тида се вратиш кући.
Извештај је дугачак са намером, хоћу да досадим Ролету, да ме више не прозива за писање има млађих пилота, вештијих писању. Влајку је опроштено због свадбе, пишем за обојицу.
Велики поздрав за све, видимо се наредних дана на летењу, прогноза је добра, само да ускладимо обавезе.
Гуги
