Rajac – Goražde

Od kako je počela ova sezona trudio sam se da ne propuštam dane kad je moglo da se leti. Radio sam cele zime pa sam napravio zalihu vremena. Na skupu Iznad Srbije bio sam porodicno, tako da nisam leteo . Moram da pohvalim Uču, Mirčeta i Roleta za OODLIČNU organizaciju. Prethodnih dana i nisam bio nešto posebno uspešan na letenju pa sam se baš uželeo dobrog leta. Ponedeljak mi nije odgovarao jer sam preterao sa letenjem predhonih dana ali je sonda u odnosuna prethodne dane bila bolja (baza na 2000 m). Hajde da iskoristim jos ovo malo dana dok “šuma” ne ozeleni. Što se mora nije tesko.

U ponedeljak sam poranio i oko 11:30 stižem na Rajac sa Bobijem, vozačem, poznatom Pozarevackoj i GM publici sa Rudnika. Na startu nigde nikog, vetar 3-4 m/s okreće sa svih strana. Ovog puta pohvala za sve paraglajderiste Srbije, na startu sve čisto, nigde ni papirića. Kao da juče skupa nije ni bilo. Vidim gakci nesto vrte, znači radi. Odmah se spremam, stižu Sloba
Maletić i Miki iz Bg. Juce smo se nešto dogovarali na skupu oko dolaska.. Odmah zatim Valjevčani Mića i Mida i Žarko iz Arilja. Izvinjenje za one kojih se nisam setio. Odlično, neću biti sam. Čekamo da okrene čelo. Kumulusi na oko 2000m, mali ali dugo traju po 20min. Malo sam okasnio sa startom jer smo bistrili neke teme.

Polećem i pravo u stub, polako se izvlačim, stub dosta uzak ali
da se vrteti. Dok se nameštam u sistemu flapnu mi spolja. Moja greška, nadam se da ovi odozdo to nisu videli da se ne uplaše. Polako izlazim na 1500 vetar zanosi a zatim i na 1600. Kako ne bih otišao mnogo pozadi vraćam se nazad. Danas nešto nisam raspoložen da curim u Pranjane (Pranjane bluz). Čekam društvo, biće lakše. Vraćam se na start i vidim da se dole muče nikako da se neko izvuče. Polako curim i nerviram se zašto sam taktizirao, trebao sam da nastavim sa onih 1600m. Na startu ponovo ubadam stub i ne puštam do nule. Tu sam nulu na kraju vrteo kako bi imao što bolju poziciju jer je vetar zanosio blago severoistocno. Na sreću odmah pogađam sledeći stub i biram trasu ka
Loretu. Vidim tamo ima kumulusa. Ispred mene vrti neki soko. I kad sam
video da bolje penje jedva sam odlučio da izađem iz mog stuba i da mu
se pridružim, bili smo udaljeni 15m a ipak je vrteo bolji stub. Dole biram
livade sa dosta suve trave i usecima u pravcu vetra. Ne propuštam
nijedno dizanje. Bio sam spreman da vrtim i prdež od veverice. Polako
stizem do Loreta ali nikako da stignem one kumuluse, da vidim kako oni
rade. Prolazim desno od Požege a zatim i pola doline gde nalazim neko dizanje. Konacno sam se dovukao ispod kumulusa, dobar jak i
ostar stub, milina 5-8m/s 2700m. RAADI. Pola spida, krecem ka Sevojnu i curim na 1600m. Tamo je sigurica, opet pola doline pa opet stub. Bolji nego onaj prvi, nema potrebe da usko vrtim diže svugde. Javljam Bobiju da krene do Čačka. Razmisljam da krenem da vrtim levi krug da učim ali mi neide, kao da ga komandujem nogama. Negde na 2000m čujem helicopter, ispod mene je na oko 800m pravi krug Sevojno – Pozega – Uzice. Jedan, pa jos jedan krug. Biram najbolje dizanje pa do ispod oblaka na 2700m. Ovog puta ne vrtim do baze već napustam stub jedno 300m pre. Propisi su propisi. A sad pravac Mačkat-Zlatibor. Curim ponovo na 1600 ali znam da gore radi . Prilazim raskrsnici Višegrad – Zlatibor. Ka Zlatiboru bez kumulusa ka Mokroj gori ih ima. Po prognozi vetar skreće ka istoku, znaci ka Mokroj gori. Prilazim platou Zlatibora ali gledam
da iskoristim i dizanja sa platoa od Kremne. Izlazim preko 2000 i biram trasu sa vise oblaka malo južnije uz greben Zatibora.. Sad nema zezanja moram da pazim gde cu da sletim. Ako iscurim čekaju me sati pešačenja. Trudim da imam što bolju visinu. Visina je u proseku preko 2300m ali loša vidljivost sumaglica i dim. Nije tesko pogoditi stub samo da nadjem greben okrenut ka suncu u pravcu kumulusa, dizanje zagarantovano. Sve vreme razmišljam o sletanju. Ispod mene greben do grebena, i kanjon do kanjona. Ono malo naseljenih mesta na osunčanoj strani u rotoru. Popravljam visinu gde god mogu
kako bi imao bolji pogled. Polako sunce zalazi, dolazi mrak a vidljivost još lošija . Orjentisem se po dimovima i odsjajima od krovova, tamo ima ljudi. Planiram neki greben sa vetrom u čelo. Bolje sigurno sletanje i 5km pešaka nego rotori i baloni od osunčane strane. Ponovo idem na neki greben da popravim visinu. Ovog puta kao da se krilo pokvarilo. Poslednji trzaji termike ostri baloni i turbulencija. Kao da je 12h a ne 17h. Popravljam visinu i konačno u daljini vidim dugacku ravnicu. Mislim bice ok za sletanje. Inače alternative su dosta loše. Male livadice od oko 20 ari na nekim stranama ili livade duboko u kanjonu. Trećina spida pa napred. Vec se nalazim iznad Drine
i u daljini vidim Goražde. Poznajem ovaj kraj ali iz kola, odozgo je
drugačije.
Gledam neku livdu na grebenu na vetrenoj straini plasim se turbulencije. Na oko 250m od zemlje u sredini doline pocinje oštra turbulencija. Uh baš turbulentno. Znam da je vetar delom promenio smer pa polako duva sa brda na dole, plus generalni vetar i proradila je dolina. Ne vidimm dobre livade na grebenima gde sam planirao da sletim. Bežim gde je manja turbulencija i gde je veci nispon. Komandujem samo da krilo ostane iznad glave. Ne smem nikakav oštar manevar. Konacno prilazim livadi, ona počinje da diže, moram u zaokret. Kako sam krenuo u zaokret tako je pljusnula asimetrija. Srecom dosta sam nizak i uklizavam na livadu. Dobro je.

Sad pakovanje, pa nazad. Još jedna avantura. Javljam Uči da sam sleteo sa fix telefona (da mu pdignem nivo sećera u krvi). Moram da se zahvalim Uči na ponudi za prevoz. Uča javlja Bobiju koji je još u Čačku da se vrati za Kg (on bio stigo do Sevojna),jbg. Ja ću busom. Razmišljam imam vremena, lakše mi je da idem busom kuci nego da nekog cimam da me pokupi, razlika je 3h. Autobus za Srbiju preko Zvornika za Novi sad u 9:30 za Novi pazar u 11 i u 1h za Užice.
Telefon ne radi, nemam roming. Taksijem do Ustiprače gde prolaze autobusi, pa čekaj. Tu se kačim na wifi. Čovek iz kafane mi dade šifru. Živela civilizacija. Javljam se ženi da ću da kasnim, “kakva turbnulencija” prekidam vezu. Pokušavam da stopiram al ne ide. Slucajno pitam nekog kamiondžiju koji je stao da odmori moze li negde do Srbije? Kaze – ok. Pošto u kamion ne može više od dvoje (njih je bilo dvojica), kaze da će da me ostavi kod granice u Priboju a uzeće me posle granice. Ako nas zaustavi policija da legnem, i da se pravim da spavam. Ljudi su iz Prijepolja, Hamid drugom sam zaboravio ime. Ljudine. Kaže njegov sestrić Fejzović iz Prijepolja se bavi Paraglajdingom. Izašao sam i peške prešao granicu. Pitaju odakle ja ovako kasno. Kažem leteo sa momcima iz Bosne (Mirvad, Zoka, Pezo, njih sam se setio) pa krenuo nazad. Ovamo me čekaju sa druge strane, ne mogu kolima zbog zelenog kartona. Vozači me pokupiše po dogovoru kad su prešli granicu pa pravac Bistrica kod Priboja. Kako prilazim Bistrici, vidim odlazi moj autobus. Ode mi prevoz, jbg, moram za Prijepolje. U Prijepolju voz u 12:10 a autobus 1h, pokušavam u medjuvremenu da “ustopam” nešto. Ne vredi, odlazim na voz. Voz stize a ja se nalazim na pogresnoj strain perona. Ne mogu da otvorim vrata. Ode mi i voz. Očito mi ne ide. Ponovo čekam i na kraju polazim sa autobusom u 1h do Čačka gde je došao Bobi da me pokupi. U ranim jutarnjim satima sa osmehom stizem u KG.

Još jedan radostan dan u mom životu.
Izvestaj je opširan jer nisam imao vremena za kraće.

Uroš Maslak

XcGlobe