Davljenik iz Guševac

Nisam bio spreman da letim tog dana, a kamoli da napadam rekorde. Glajder mi je bio kod Gugija jer smo imali dogovor da zalepi nalepnicu kada mu vreme dozvoli. Sa tim na pameti nisam gledao prognozu mada su se Sujetni izjašnjavali da mogu tog dana da eskiviraju obaveze i popunjavali su lagano mesta u kombiju. Retke su prilike kada tokom radne nedelje uspemo da se skupimo nas šestorica i da odemo na letenje pa sam pomislio da bih išao i bez glajdera da retransportujem sa štale na start ako zatreba, pomognem Mladenu oko tandema. Mladen mi nudi da probam njegovog Enza jer sigurno neće leteti a u slično vreme mi se Gugi javlja i prenosi da nije završio glajder zbog neplaniranih obaveza ali ima potrebu da mi izađe u susret i ponese glajder iz Kraljeva do Rajca kako ne bih propustio letenje. Obratite pažnju na ovaj gest i njegov osećaj. Iznenađen pozivom pitam ga pa kakva će biti prognoza, hoće li biti dobar dan? On mi vrlo jasno odgovara da hoće i da se javim do 8 ujutru da li da ponese glajder. Mladen mi isto govori uz dodatak da će možda biti malo jači vetar. Sada sam već zainteresovaniji, potvrđujem Gugiju da ponese krilo, odlažem obaveze za sledeći dan i radim do sitnih sati da bih sutradan bio što mirniji što se posla tiče.

Kada smo stigli na start Vlajko i Gugi su već bili u vazduhu. Na vreme su poleteli, mislim se jebiga, imao sam retku priliku da letim sa njima a zakasnio sam.

Međutim, slučajno se vremenski poklapamo i na njihovom vraćanju iz pravca Baškog Rajca mi taman izlazimo iz stuba visoko, uspevam da se priključim i da krenemo zajedno niz vetar. Gugi, Vlajko, Aca, Srđan, Ćeha i ja smo krenuli zajedno. Bio je prelep prizor, dan je izgledao odlično i verovao sam da će svi da razvale. Vlajko je po običaju probija napred brže nego što ja letim, nalazio je stubove, markirao, u jednom momentu sam ja bio na većoj visini pa sam hteo da se pokažem pred njima kao timski pilot i jurnuo napred ispred svih da im napipam sledeći stub. Našao sam ga i popeo, ali su oni samo proleteli iznad mene, izgleda da im je bio preslab :). Tada već imam problem da ih stignem, tu su ali 2-3 km uvek ispred sa tendencijom da se poveća razmak. Tada ja shvatam da nisam baš u mogućnosti da ih pratim i odlučujem se za letenje drugom putanjom. Ne zato što sam pametovao, ne zato što sam mislio da je južnije lošije već sam imao potrebu da letim nekim novim predelima kroz koje nisam ranije prošao. Tu negde se pozdravljam sa Acom i Srđanom koji ne odlučuju da idu sa mnom već standardnom putanjom preko Kotlenika koja je meni iskreno malo dosadila plus sam načuo da će biti nekih aktivnosti oko Lađevaca. Želja mi je bila da u širem krugu zaobiđem aerodrom. Srđan je znao šta radi i zašto me ne prati, imao je odličnu liniju preko Kotlenika koje je radila garantovano. Aca je bio gladan prve stotke, verovatno nije želeo da eksperimentiše sa mojim bubicama.

Ukratko, ostatak putanje je tekao jasnim željama, da preletim pored Gružanskog jezera prvi put, da preletim Kragujevac i da probam da se domognem Jagodine i eventualno vidim Bovansko jezero na putu. Kod Kragujevca sam morao da budem strpljiv jer me je zakačio period između ciklusa. Kada je proradilo nastavio sam dalje ka Jagodini i Paraćinu. Ušao sam u lagan deo leta gde je od Paraćina kroz dolinu sve radilo.

Razmaci između oblaka su bili značajni ali dohvatljivi na glajdu i garantovali su uspon. Lako sam se domogao Aleksinca gde sam prvi put pomislio na Niški aerodrom i eventualne probleme koje nisam želeo da izazovem. Moja tipična putanja dalje bi bila Niš – Leskovac zbog retransporta (između ostalog kako sam i do tada leteo), ali ne mogu da kažem da sam zbog toga završio let. Nije obećavalo ni južno od Niša. Jedini deo gde bi bolje prošao je bio skroz istočno u pravcu Stare planine a tamo mi se nije išlo nikako. Tamo je kuvalo i posle 18h. Kada su mi na viber grupi pomogli da shvatim gde je aerodrom poslušao sam predlog i otišao više ka jugoistoku a zatim i ka istoku kada sam video Svrljig. Znam da sam razočarao zbog tih famoznih 200km, ali šta je tu je. Mora negde da se pogreši i ja imam osećaj da sam u toj dolini Svrljiga napravio grešku. Imao sam iznad sebe kumuluse male, nisam mogao da prepoznam poziciju gde bi eventualno dobio uzgon. Nisam ni malo rizikovao takođe i sleteo sam na put da bi me neko primetio i povezao. Imam osećaj da sam stub promašio za 50-100m. Iskreno, nisam ni leteo taktički tako da jurim 200km, već je tu bilo dosta traverze oko Kragujevca, mnogo gubljenja vremena i laganog strpljivog letenja. Ispostavilo se da je zbog jačeg vetra ispala solidna kilometraža ali nigde žurio nisam. Tek kada sam na grupi video da se šuška i kada sam čuo ohrabrenja tada sam skrenuo sa svog puta i otišao dalje od naseljenog mesta ne bi li probao da popnem još jedan stub. Na žalost, udavio sam se u selu Guševac. Simbolično!

Iako je dan bio spektakularan mnogi piloti su spašeni pisanja izveštaja kako su napravili svoje lične rekorde. Želim svima da čestitam i da se osvrnem na njihove uspehe. Rođa je imao zajeban period, pao je i naplašio se pre godinu dana, počeo je da gubi samopouzdanje i teško mu je bilo da savlada strah, nije to krio. Mnogo mi je bilo drago kada sam video da je preleteo drastičnu distancu i da se vratio u velikom stilu. Aca je posle 20 godina probio rekord od 100km, Verovao je da će se desiti i očekivao sam to, čak je i sam najavljivao da će da smakne tu prepreku konačno. U nekoliko navrata pre toga je bio blizu i nije iskoristio dobre letačke dane ali evo sada je sve došlo na svoje. On i Srđan su išli drugom putanjom i kada je Srki najavljivao sletanje čuo sam Acu u vazduhu koji je hteo da nastavi dalje i govorio “Pa hajmo dalje, ja bih tu stotku da preletim!” Bilo je odlično znao sam da svi ubijaju. Srđan je bio manje lenj, to me je oduševilo jer često krene da kuka na pola zajedničkih letova kako mu je dosta i kako bi da sleti i često nađe razlog da odustane jer se umori. Sada je očigledno u boljoj formi i oborio je svoj rekord lični sa 170+ km. Kaže “shvatio sam da mi treba dva sata da probijem umor i onda mogu lepo da letim”. Slična je situacija kod mnogih pilota, kriza je samo u početku posle je nemoguće iscureti. Ćeha, ista priča, lagano i strpljivo do prve stotke sa mojim starim krilom. Umalo je napravio i rekord sa tom Deltom 2 sa kojom sam ja takođe obarao svoje prve rekorde i dobro se sećam uzbuđenja. Na kraju Gugi i Vlajko, naviknuti na velike distance pa samo delimično zadovoljni sa 150+km. Eto do kojih granica se pomera paragliding u Srbiji. To kako oni timski lete ne može da se opiše, mora se videti, taktički perfektno, drže se zajedno, pomažu jedan drugom raznim trikovima. Na stanici mudro donose odluke u kom pravcu da idu i šta mogu očekivati. Stvarno je čarolija. Njihov cilj je veliki, i samo je pitanje vremena kada će stići do Lebana ili Vranja u nekom trenutku.

Što se mene tiče mogu da kažem da sam naučio da letim i mogu da smanjim skromnost na kojoj mi mnogi zameraju. Očigledno sam dosta napredovao i imam jasan napredak iz godine u godinu, prestajem da verujem da su to slučajnosti i mislim da se stvari dešavaju sada sa razlogom. Pratim brojke, uviđam da letim brže i dalje, povećavam prosečnu brzinu u odnosu na pređene kilometre po satu. Uvek gledam svoju prethodnu godinu i jedino se sa njom merim. Nije mi žao zbog neobaranja rekorda ali jeste što nemam medalju kluba 200 na xcglobe. Ona me nervira što postoji tu na sajtu, ko je izmisli. A ne želim da je osvojim u Brazilu ili negde dok mi drže krilo na poletanju od jačine vetra nego da to uradim kod nas. Mogu još jednom Mlađi da se zahvalim za sve što sam naučio, koji mi i dalje nalazi greške i opominje me, taktičke i tehničke. Takođe uviđa neke moje nelogične zaključke koji proizilaze iz neznanja o meteorologiji i uvek mi skreće pažnju i objasni sve. Ima još mnogo da se uči.

Srećno! Kaktus

link za dešavanja toga dana