Čajetinska česma – Kraljevo

Preuzeto sa sajta http//paraglidingserbia.rs

Posle fenomenalnih izveštaja koje su nam slali Željko i Keske iz Slovenije i više nego pozitivnih komentara oko toga, reših da i ja napišem nešto ukratko o prethodna dva leta od 23. i 24. marta.

23. mart

Posle fenomenalnog Vlajkovog leta u sredu, kada nisam mogao na letenje zbog posla, odlučih da odem u četvrtak, jer je prognoza bila solidna, ali i sa dosta cirusa u najavi, tako da sam se nadao dobrom letenju, ali i bio spreman za curenje 🙂 U najavi SW, pa sam birao između Jadovnika, Pančića i Čajetinske. Tereni sve bolji od boljeg, tako da je odluka pala na Čajetinku, zbog snega na prilaznom putu Jadovniku i Pančiću.

Na start stižem kao i obično na vreme, u društvu sa Mićkom PS i Edom iz Pazara. Na startu slab vetar, kao po običaju na Čajetinki, čak sa blagim W-NW koji je preovlađivao zbog termike. Tamo to nije problem za poletanje, jer je start ustvari jedan špic, pa se može poletati od SE do NW, ali ga računamo kao južni start. Ubrzo smo opazili da orlovi vrte termiku oko starta i to baš na toj NW strani, sa koje je povremeno dolazio vetar.

Spremam se i polećem oko 12:45h i odmah idem na dežurni stub koji naravno radi. Za nepun minut sam već 200m iznad starta i penjem i dalje. Termal kao i obično uzak, jak i pomalo turbulentan, kao i uvek na Čajetinki. Pola kruga hoće da mi pokida kanape, pola kruga do 1 m/s 🙂 Izlazim do nekih 1800m i postaje mi dosadno, termal sve uži, ne mogu da nađem krtinu, a ono usko jako, ali pritom toliko usko da mi je produktivnost slaba. Iz iskustva odlučim da krenem prema platou (velika Kopaonička šuma), malo iznad Lisine (Vlajkova rodna gruda), a u pravcu Jadovnika. Plato radi uvek, još ga imam i nacrtan kumulusima.

Čim sam prešao Lisinu ulazim u zonu beskonačne konvergencije, samo treba naći onaj pravi, krtinu. Zbog visine terena vrtim prvi lep termal kako bih osigurao prolaz ka Jadovniku i obezbedio sebi mesta da potražim onaj pravi. Čim sam izašao na nekih 2000m pomeram se u pravcu u kome mislim da treba i posle bukvalno 100m eto je. Boooooom… 5-7 m/s, puni glajder lepo, minimalna turbulencija, velika širina stuba, osmeh na licu… 🙂 Penjam 3200m i krećem preko Jadovnika podno kumulostrade. Ne vrtim ništa samo rokam. Brzina oko 50-60 km/h, znači ima vetra, mada sam konstantno i u termici koja me ubrzava, jer konvergencija Kopa odrađuje svoje. Idem tako skoro do iznad Jošaničke Banje, a mislim da sam i dalje bio iznad 3000m.

Letim pravo na sledeći kumulus na zapadnoj strani Željina, gde je takođe povezano njih 2-3 u nizu. Neko bi rekao da je to “vukojebina”, ali selo Gokčanica (rodna gruda Sloba Taxija) uopšte nije loša za sletanje, a ima i asfaltni put koji vodi pravo na magistralu kod Ušća. Cirusi već sve više uzimaju maha. Tamo penjem ponovo na 3200m i glajdam dalje ka Vrnjačkoj Banji. Kumulusi ispred mene u reonu Stolova i Goča su malo niži, pa prolazim pored i malo iznad njih, što je ovde kod nas uobičajena stvar.

Stižem u dolinu Zapadne Morave koja izgleda očajno, totalni mrak. Na zemlji se uopšte ne vidi da je sunce obasjava, cirusi su toliko gusti da se može gledati sunce golim okom. Kumulusa nigde, sem jedan kod Kragujevca, otprilike na Žeželju (mada ne znam gde je Žeželj, ali cenim). Do njega nema šanse da dobacim, ali idem u tom smeru. Prelazim možda 15km, a vario se nije ni javio. Nigde ništa, mrtvo more. Dolazim do Vitanovca i gledam, imam visine da se  vratim do Kraljeva. Odlučim se za taj potez, jer mi je isto. Možda bih otišao koji kilometar više prema Kragujevcu, ali sve je mrtvo, tako da mi je lepše da sletim kod moje braće u Kraljevo, nego da blejim negde pored puta ili u zadružnoj prodavnici čekajući autobus. Probam usput i Gledićku, ali ništa. Dolazim nad grad sa solidnom visinom i vozim se polako iznad centra, kad odjednom primetim NLO jugozapadno od mene, u mojoj visini. Radim odmah spiralu i silazim dole, ali nećemo o tome, ovi sa Rajca znaju zašto 🙂 Pripremam se za sletanje na moje omiljeno mesto pored bazena na keju, gledam kod Džonija ispred kuće nema nikog, međutim posle minut skontam njih da mi mašu, ali sa zadnje strane dvorišta, dok sam ja gledao prema ulici. Slećem kod Džonija u dvorište, tj. u poznate kruške, od kojih se pravi još poznatija Viljamovka 🙂 Tamo Srdjan iz Trstenika, Đole i još dva Džonijeva drugara. Doček kao i uvek kod Lazarevića, Slađa kuva kafu, famozna Viljamovka… Dolazi i Žika i zove stanicu. Bus za 10 min, pozdravljam se sa svima i pravo kući.

Hvala vam drugari, kod nas će biti po običaju isti doček, samo vi nama doletite 🙂

Predrag Dudić

LET ČAJETINKA – KRALJEVO 63,5 km