Jul
Nedelja, porodični ručak. Zvoni telefon, pita Deki (Valek): Jel bi išao sutra na letenje, biće dobar dan? -Rekoh, male su šanse, imam puno obaveza. Međutim, kad sam završio poziv pogledam sondu i kažem sebi „To je to!“. Deki, hvala ti! Bilo je puno dilema u toku tog dana odakle poleteti, kako izorganizovati detalje, u kom pravcu ići… Do 21:30 smo imali dogovor. Subotica poletanje, cilj što dalje moguće (ja sam zamislio Zlatibor ili Užice).
Sutradan u putu se zezamo kako će izveštaj glasiti… …kao dan nije obećavao. Šipak! Kažem im ja da ne može tako da počne.
Stigli smo oko 10:30 na Bikovo, lagano se spremili i niko se nešto nije preterano žurio da poleti, jer niko nije želeo da curne brzo. Konačno Srki i ja polećemo jedan za drugim (radila su dva vitla) i obojica se otkačujemo u stubu. Milina! Već tad vidim šta nas u toku dana očekuje. Sonda je obećavala jake stubove i niska čupanja, ali nisam očekivao nekonkretne stubove po sondi. A bilo ih je u izobilju! Šta to znači? Da kreneš penjati i deluje solidno (oko 1m/s do 1,5m/s), ali onda počinje da slabi, pa naiđeš na 3m/s, ali za pola kruga do celog nestane ili se vrati na slabo. Dobra stvar što izraženih nispona nije bilo.
Kako smo Srki i ja izvrteli prvi stub, trudili smo se da sačekamo ostale. Ubrzo je sledio predlog da lagano, bez spida, krenemo i da nas usput sustignu. Važi! Idemo…
Držimo se nama desne strane autoputa i pratimo dogovorenu rutu (Bačka Topola, Vrbas, Bački Petrovac, Begeč, a dalje smo rekli da ćemo ići prema trenutnim uslovima). Hvatamo sledeće dizanje i ide solidno. Ali ja nikako da uhvatim svoj ritam. Pratim Srkija i počinjem da kasnim u stubovima. Bilo je zanimljivo kako ja dođem malo iza njega i on penje lepo i konkretno, a ja vrtim neke ostatke. Nedugo zatim sam počeo na dalekom repu da ga pratim. Taman sam zajašio dobru termiku koja mi razbacuje krilo svuda unaokolo, kad on pita: koja beše ruta? Vrbas ili Kula? Kakva ruta, ne puštam komande. Rekoh Vrbas, ali mi Kula deluje da nudi bolju kumulostradu (ali malo kasnije sam se oglasio, pošto se termika umirila). A Srki se već zaputio na Kuli. Krećem i ja za njim. Međutim do tih kumulusa je bilo da se putuje, a sigurne visine sve manje. Gledam ga u daljini, prilazi kumulusu sa južne strane, prošao ga više od pola, a ništa dotle da ga pridigne. Uh! I taman tad kreće on lepo da penje. Pun gas do njega! Eh, pa nije ovo mlaznjak… Idem, ja, pristižem polako, dolazim ispod njega skoro 1000 metara niže (on prilazi bazi, a ja jedva na 800m) i ništa. Nesto jadno, pa ništa. Mislim se, neću ovde da iscurim. Gledam dole (uvek u ovakvim situacijama se setim citata: kad si visoko čitaj oblake, kad si nisko čitaj teren). Gledam dole vidim senku ispod sebe i neke traktore na osunčanom delu. Ajde da pratim traktore. Radi nešto, ali opet slabo. Nastavljam da klizim niz vetar prateći to nikakvo dizanje. E tu je počela ozbiljna komunikacija preko stanice, a nedavno sam izgubio dugmence za pojačavanje tona (a stanica do kraja pojačana i ne mogu sa rukavicama ono mršavo da uvrnem) i od glasnoće ne mogu sa čujem stidljivi zvuk varia. Ne valja. Silazim ispod 600m i dalje gubim visinu. Setim se da mogu kanal da promenim (i time ućutkam radio) i konačno se fokusiram na vario. Sledi još 15 minuta mučenja i traganja niz vetar uz gubljenje visine, pa traženje levo, desno i konačno na nešto preko 300 metara AGL kreće optimizam. Hvala bogu! Ipak nisam iz prve uspeo da popnem bazu, nego posle 45 minuta ukupno. Nema veze, konačno sam nazad u igri!
Vraćam kanal stanice da čujem gde je ko. Tu se vidim da jednim pilotom, obojica smo pod bazom (svako svojom), ali daleko je i ne znam ko je. Onda vidim Zeno boje i u sledećem stubu se nalazim sa Kaktusom. Opet ga gubim, jer on produžava (pametno) pravo ispod dugačkog kumulusa, a ja ostajem da vrtim nesto tanko. Na kraju njegovog kumulusa (na južnom delu) on nalazi raketu, a ja opet ništa kad sam došao tamo. Levo, desno, niz vetar i ja nalazim nešto, ali gubim bar 5 minuta, ako ne i više i samo ga vidim na par kilometara ispred. Izgleda da moram sam da letim. Pa dobro…
Sada puna pažnja na predstojeće kumuluse i trudim se maksimalno da im uhvatim ritam i pažljivo biram na koji ću sledeći da se uputim. Nije mi se ponovo vadilo nisko. Na prvom vađenju sam imao sat vremena provedenih u vazduhu i pomislio: sad se treba isčupati i leteti još 4, 5, 6 sati. Neću da mislim o tom…
Nastavljam dalje preko Bačkog Petrovca gde sam povukao na istok zbog dobrih kumulusa i bilo je još bolje dizanje od očekivanog, preko 5m/s u navratima. Već se približava Fruška gora i mnogo jasnije vidi. Dobro je. Veče pre sam na mapi video da je tačno na ravni glavnog grebena Fruške gore udaljenost od Bikova tačno 100 km. Uuu, to je već lepo! Sve preko toga je poklon. Već biram gde bih prešao Dunav. Gledam kumuluse, gledam teren. Odabiram po najširem delu, jer tu kumulusi obećavaju najlakši put i bilo je tako, a već sam i na lepoj visini. Dobro je, mislim, već na glajd dobacujem do glavnog grebena Fruške gore i imam 100 km pređenih. Fino. Ali ostajem pažljiv jer čujem razgovor između Marka i Srkija i vidim Marka na grebenu Fruške. Čujem da imaju slabu termiku. Moram biti jako pažljiv. Hvatam neka dizanja i držim preko 1500m i konačno sam iznad samog grebena. Gledam Frušku goru, upijam je. Nikada je nisam video iz ovog ugla. Prelepo je! Drugačije, milina! Stub postaje zaostatak dizanja nošen vetrom. Ma, bolje da pratim to i držim se tog pravca, samo nek ide, jer je veliko plavetnilo (čitaj: rupa) koja mi sledi, a 1500m nije dovoljno da odem na okolne kumuluse (oko 10 km i levo i desno). Ništa. To je to. Idem ka Sremskoj Mitrovici, pa šta mi bog da. Idem ravno. Čujem opet na stanici da je Srki na 1050m iznad Mitrovice i da traže dizanje. Nije sjajno. Gledam ispred i otprilike u pravcu gde idem nailazi salaš usred njiva, a taman u pravcu vetra. A ja skoro na 600 metara. Već sam snimio gde da sletim. Idem lagano iza salaša i posle 1 km kreće lagano dizanje (oko 0,2 m/s do 0,3 m/s) i hvatam se kao za slamku i nežno pratim, jako nežno, da ne izgubim, jer sam posle zdravo. Dobijam oko 300 metara i gubim ga. Pipkam okolo i tu je! Jos bolji! Sad sam na 0,5 m/s. Uskoro se diže na 1 m/s. Prelazim 1200m i kreće baš lepo, ali prestaje na 1400m. Tu su pored 2 kumulusa. Nastavljam niz vetar do bližeg i prelazim Mitrovicu. U pravcu Šapca lepa kumulostrada, a ja blizu da je se dokačim. Opet idem pažljivo i hvatam se kumulostrade. Guta me veliki oblak oko 100 metara iako sam mislio da me progutao mnogo više na osnovu zvuka varia usred magle. Moram da naglasim da Naviter nisam podesio i da ne znam tačno koliko sam prešao niti da sam ukucao neku tačku kao odrednicu, nego idem i nišanim Užice. Pošto imam one koncentrične krugove za određivanje daljine na ekranu Navitera, vidim da je Užice na preko 100 km (oko 120 km). Daleko je, ali je oko 16h, a prognoza je obećala dizanje da radi i do 19h. Idem lagano, pa dokle dobacim, mislim se. Kumulostrada mi popravlja prosek brzine i brzo sam nadomak Šapca. Kumulusi su još živahni i lepo rade kao da je 3, a skoro je 5.
E, nakon Šapca sam u rebusu. Nisu više tako idealni kumulusi blizu mene, ali u daljini, u planinama (Sokolska planina i Jablanik) počinju da rastu preko mere. Ništa, gledam samo ispred sebe u ono što mi je u dometu. Samo mi je dilema: koji put dole da pratim da ipak pred mrak ne završim daleko od civilizacije. Biram pravac niz vetar i nema dizanja. Idem na mesto kumulusa malo pre što je bio – i opet ništa. Gledam teren, idem na neki kao kamenolom, pratim reljef pobrđa, gledam pravac vetra i tražim dizanje, ali ništa!! Već sam na 500m. Pa dobro. Znam da je do Šapca 150 km. Jako sam zadovoljan. Gledam gde da tražim još dizanja i kuda da se zaputim jer su već izraženija pobrđa i ne može se svuda sleteti.
Vidim dim oko mesta gde bih i mogao sleteti i vidim da ima nekog dizanja. Ma, nema šta nego da probam. Kreće lagano i dobijam par desetina metara, ali nestaje. Zanelo me malo u stranu. Gledam ga ponovo i sad zanosi na drugu stranu… Idem tamo i opet radi. Jurili smo se još bar 10 minuta na sličnoj visini i konačno kreće stabilnije. Slabo, ali stabilno. Odlepljujem se od tog lokaliteta i pratim dizanje kilometrima. Mislim da sam 15 km prešao prateći taj stub. I popnem do 1200m sa 300m AGL. Klizim niz vetar i uskoro nastavlja dizanje. Jupiiii! Nišanim jedno mesto, posle vidim da je to Osečina. Prelazim 1500m. A senka u gornjem sloju davno se navukla.
Prestaje dizanje i krećem u “final glide”. Samo, ne znam gde!? Zvoni telefon i javljam se. Moj drug Pera koji me izvitlovao u Bikovu zove da pita gde sam sleteo. -Još letim. Koliko si prešao? -Preko 150, ne znam. Sve vreme posle Šapca sam tražio da uočim Valjevo i nisam bio svestan da sam toliko otišao na zapad prateći vetar.
Gledam kuda na glajd i dalje. Pravac me vodi u planine, visoko je. Ne deluje pristupačno za sletanje, nisam siguran da je pametno. A još i ne znam šta je iza vrhova. Mogu desno do neke doline ili levo da pratim dolinu od Osečine što vodi do Valjeva (tek sam tad shvatio gde je Valjevo i da sam otišao zapadno skoro 20 km).
Pratim dolinu u tražim gde da sletim. Nalazim dobro mesto ali imam više visine od očekivanog i gledam da li je bezbedno da nastavim dalje, jer je presečena dolina nekim brdašcem malo ispred mene, a nisam odmah mogao da vidim kakav je teren dalje. Vidim dobro je, valjda ću dobaciti do pokošene livade (bilo je i prihvatljivih pozicija na putu do te livade). Gledam pravac vetra i kako da priđem. Odabiram bližu livadu jer je imala manji nagib. Slećem tu i gledam u Naviter. 195,7 km. Auuu! Nisam znao. Mislio sam da je oko 170 km. Lepo baš! Slikam Naviter, šaljem na grupu (brže mi je to nego da svima javljam da sam sleteo) i brzo se pakujem jer sad znam da su minuti presudni za brži povratak kući, obzirom da sam sleteo u 18:17.
Nakon pakovanja se čujem sa Srkijem. Tada sam saznao da sam ipak više preleteo od njih. Bio sam ubeđen da su napravili bar 230 km. U povratku sam uhvatio bus iz Valjeva za Beograd i na stanici u Ub-u čujem poznat glas, pita gde sa velikom torbom. Odmah zauzimam mesta i na putu mi se pridružuju Srki i Kaktus!
Dan je imao dobar potencijal. Zamka je što je imao svoj ritam i bila je stvar sreće s vremena na vreme. Nakon Fruške gore trebalo je opstati u vazduhu i još jednom nakon Šapca sa mojim tajmingom. Lepo bi bilo da nam se mogao još neko od pilota pridružiti, verujem da bi neko imao duži let. Iskreno, sporo sam leteo, više od 2/3 leta. Moglo je mnogo toga bolje, ali sam zadovoljan jer sam imao šta da naučim tokom leta, a i čega da se podsetim. Sve u svemu jedan dan za primer.
Valja se dobro spremiti i izučiti teren gde se planira prelet. Treba čovek dobro da poznaje svoj instrument i da ga optimalno koristi. Za tako dugačak let je korisno imati i “produžni” kako bi bešika mogla da miruje. Ali od svega najvažnije je uživati u letenju!!! :-)))
Srđan Kesić – Keske
link za dešavanja toga dana
