Izveštaj o nezgodi

Izveštaj o nezgodi

Pozdrav svim drugarima letačima.

Evo dodje red i na mene pa da se i ja izjasnim i da doprinesem ovoj našoj grupi nešto korisno, ako već ne mogu da izveštavam o nekom dobrom preletu, što je po meni manje bitno nego ovaj moj izveštaj jer iz ovoga može i da se izvuče ponešto korisno.

Rajac, nedelja 22.04.2018. u najavi dobar letački dan, kako za koga jer kada se uzme u obzir da Gugi i Vlajko u duetu stigoše do Vrnjačke Banje, a ja  završavam u Valjevskom  urgentnom centru u društvu medicinskih sestri, doktora i nažalost porodice. Ne mogu reći  da je bio dobar i za mene.

Kao što rekoh dan i nije izgledao tako loš. Zbog obaveza sa malim zakašnjenjem dolazim na Rajac sa celom ekipom Fanatika i tu nas dočekuje još dosta pilota. Čujem da su Gugi i Vlajko već otišli, ali nisko po nekom zapadu počinjem da razmišljam u sebi „Pih, opet taj kilavi bok na Rajcu što ne donosi neko prijatno letenje ali svakako borbu sa stubovima po ćoškovima, uvalama i slično“. Gledam vetar nešto kilavi, okrene, stane pa ispravi, pa na trenutak dobar i tako odlučujem da poletim prvi put i naravno ništa, borba do štale. Vraćam se na start i rešavam da iskuliram letenje po ovakvom danu i da iskoristim vreme da vežbam hendling sa ćerkom koja već odavno iščekuje ovaj dan kako bi se i ona vinula u oblake jednoga dana sa ocem u stubu. Zezanje i druženje na startu, ali bez letenja jer nikome se ne ide do štale, a i može se reći da je sad već kasno za dobar prelet, ja strpljivo čekam da se ugreje leva uvala pa da proradi. Nešto kasnije vetar kao ispravlja i ja rešavam da se malo provozam po uvali i da ne bude baš da sam džabe došao, što se na kraju i ispostavilo da nije tačno.

Polećem solidno i odmah krećem na već planirano mesto na levom ćošku ispod starta gde me čeka sitno dizanje. Blagim penjanjem uvlačim se polako u uvalu gde se vozikam sa nekih 50m do 100m iznad krošnji. Za svo to vreme ne doživljavam nista neobično, jer sam to radio prethodnih godina u kasnije sate i ponekad ostajao do zalaska sunca bez i jednog problemčića. Kao što rekoh na početku priče svega toga ne bi ni bilo da vetar nije šarao i okretao na bok i naravno pravio rotor u strogom ćošku uvale gde sam to kasnije i saznao, ali nošen svojom sigurnošću i verovanju u Artika da se ništa neće desiti, jer ni u gorim situacijama nisam imao većih neprijatnosti, ja se opuštam i zanemarujem takve stvari koje tek sad uvidjam da su vrlo bitne za letenje. I tako posle 30-tak minuta vidim da letenje u uvali i nije tako prijatno i rešavam da idem na sletanje. Obilazeći veliki ćošak u uvali sa nekih 50-ak metara iznad krošnji, idem prema kućici gde u jednom momentu dobijam jače dizanje sa ˝velikim štopanjem˝ iz pravca levog ćoška od starta. Polako probijam napred što mi ni sada nije jasno zbog čega mi je sve to trebalo u tom momentu po ovakvom danu, ja ipak nastavljam napred do kraja i počinjem da pravim jak desni zaokret sa ˝velikim zanosom˝ koji me uvlači u padinu,  ni to mi ne bude dosta pa ja opet ispravljam i jedva probijam napred sa nekih 8km/h i to ponavljam još dva puta gde dobijam nekih 100m iznad zemlje. U trćem oštrijem zaokretu dobijam kolaps leve strane krila, verovatno zbog ispadanja iz stuba ili čega god je bilo tu. Ja počinjem da doživljavam šok koji do tada nisam doživeo osim na SIV kursu na jezeru Gazivode, ali tada je Guja bio sa mnom na stanici pa nisam imao potrebe da razmišljam nego samo da slušam, ali trenutna situacija je bila mnogo drugačija, sada sam prepušten samom sebi i svom iskustvu misleći da nešto znam. Kasnije saznajem od Svorcija, koji je sve to ispratio do kraja, da je ipak sve to bilo moje neznanje sa kojim sam ulazio iz problema u problem i sve tako do zemlje.

Moram priznati da moje optimističko razmišljanje i verovanje u sebe, a i u krilo nije izgledalo tako strašno. Iako su mi više puta vikali na stanicu da bacim rezervu ja ne smatram toliko alarmantno moj problem i naravno posle još neke akrobacije ja vidim da je vrag odneo šalu, pa potežem ruku ka rezervi povlačeći za njom i desnu komandu kroz koju mi je bila provučena šaka, jer sam tako navikao da letim što i ne znam koliko je pametno jer u tom momentu je nemoguće izvući, a možda i nije bilo potrebno. Ja hvatam ručicu rezerve sa sve nategnutom komandom i baš u tom trenutku kao da se sve ispravilo, ja pustam ručku rezerve i vraćam ruku nazad, naravno istog momenta moj pakao  se nastavlja mojim akrobacijama sve do zemlje.

Mogu vam reći da tih stotinak metara koliko to god izgledalo visoko vrlo brzo se potroši. Gledajući GPS trajalo je oko 10-ak sekundi, ali meni je to bilo duplo manje i mnogo brže sve do trenutka kada sam čuo to ˝BUP˝. Srećom pa nemam neku pozamašnu težinu tako da nisam izazvao neke veće tektonske poremećaje na Rajcu osim na istegnuće ligamenta desnog ramena i prelom pubične kosti koja se nalazi ispod karlice, po meni nebitne ali sigurno značajne koske, kad već moram da ležim, evo sutra pune tri nedelje. Na svu sreću bez ikakve modrice i ogrebotine i naravno bez gipsa a ne daj Bože operacija i šrafova kako to ume da bude, ali zato sam nagradjen strogim mirovanjem kako kažu doktori, mada sam ja već odavno pokretan do duše uz pomoć hodalice.

Ko će bre da leži 24h dok napolju moji drugari letači se bore sa teškom termikom i predjenom kilometražom, a ja zdrav i prav sto se kaže volu rep da iščupam da sve to propustim ležajući. I to zbog čega i sad se pitam. Mnogo je pitanja, a malo odgovora: da li zbog moje samouverenosti ili zbog neznanja ili možda sto nisam imao dovoljno sreće ili prosto moralo je to da se desi da bih sad bio mnogo pametniji pa u budućnosti da ne razmišljam mnogo pogotovo na toj visini nego prosto baciš rezervu i ne razmišljaš da li će se ili neće krilo popraviti do zemlje.

Ostaje veliko pitanje zašto nisam … !!!???

Eto moji drugari uvek sam se pitao zašto toliki izveštaji sa letenja, zar ne može to bre kraće ali tek sad vidim da je nemoguće, mada bih ja još toga napisao ne bi li dočarao doživljaj.  Nadam se da će i ovaj moj skromni doprinos ne daj Bože nekome pomoći, ja vam slobodno mogu reći da sam prošao džabe ali što ne znači da ćete i vi možda imati toliko sreće. Zato u buduće pamet u glavu i nikad i baš nikad se ne opuštajte jer me je sve to i dovelo do ovoga. Što bi moj učitelj letenja kakav god da je bio, ali je imao po nešto i pametno da kaže: ˝kad ima dileme, nema dileme˝ ,˝biće brdo i sutra tu ˝, ˝šta znači propustiti jedan dan letenja u poredjenju sa celom sezonom.˝

I evo samo još ovo da dodam, biću kratak.

Iskoristio bih ovu priliku da izrazim svoja osećanja koliko mi je drago sto sam deo ove paraglajding porodice jer ma koliko mi letači bili medjusobno različiti kako u godinama tako i u mišljenjima , da u ovakvim situacijama umemo da budemo složni i nesebično pomognemo jedan drugome i voleo bih da tako i ostane. I baš iz tog razloga sam beskrajno zahvalan svim letačima na startu koji su se našli tog dana i izašli u susret i pomogli oko svega kako na startu tako i do dan danas. Ne bih sad želeo da ih spominjem, jer se bojim da nekog ne izostavim zato što ih je bilo stvarno dosta.

Još jednom veliko hvala!!!

Pa se uskoro vidimo na brdu.

Pozdrav.

Rodja .