Prelet Vršac-Ćuprija 132 km

Red je da i ja da napišem jedan izveštaj ove godine i srećom imam o čemu da pišem.

Prošli vikend je u Vršcu bio Grždjebal, tradicionalna proslava berbe groždja. U tih nekoliko dana grad se preporodi okupan bojama plavog sunčanog neba, žutog lišća, crnog i belog groždja, tezgi sa šarenim bombonama i svime što ide uz takav vašar. Dolazimo u Vršac u nedelju jer smo subotu preskočili zbog nestabilnog vremena. Obično taj dan započinjemo lokalnim običajem pečenja kobasica na plinskoj cevi ali prognoza kaže Severni vetar koji ozbiljno pojačava već od 12h pa odlučujemo da taj običaj ostavimo za kasnije i odmah idemo na start. U ovom periodu godine u Vršcu uglavnom više nema termike koja bi podarila neki ozbiljan let pa nisam imao neka posebna očekivanja. U planu je eventualno prelet do Bele Crkve gde se održavala trka dronova što me jako zanima.

Na startu nas dočekuju Beli orlovi koji su ozbiljno shvatili prognozu i bili na startu pre 11h.

Pre njih su neki piloti napravili po desant za snimanje Žikine šarenice i prijavili vetar jačine 2-3 metra.

Poleće grupa pilota i uspevaju da zajedre na brdu. Brzo se spremam i polećem.

Vidim da je vetar već pojačao ali se još može leteti ispred brda. Tražim stub koji će mi dati potrebnu visinu da krenem iza, posle dvadesetak minuta ga nalazim, dovoljno ispred da me ne zanese nisko iznad brda, i krećem u prelet.

U tom trenutku Dragan Stević, iz moje perspektive dosta nisko, zalazi iza brda i kreće za mnom.

Čini se da će prelet do Bele Crkve uspeti, vetar dobro nosi pa idem oko 60km/h a ima i kumulusa usput.

Vidim Dragana kako se muči nisko i kreće ka putu Vršac-Straža. Uspeva da uhvati svoju raketu i izadje na dobru visinu.

Uz pomoć dva stuba za pola sata stižem do Bele Crkve.

Medjutim, pogled ka jugu izgleda previše dobro da bih sada sletao pa rešavam da ću ići na prelet dokle se može. Do Dunava ima lepih kumulusa, ima ih i iza ali iza jedne velike plave rupe. Nadam se da će proraditi dok dodjem tamo jer iz iskustva tamo počinje da radi nešto kasnije.

Primećujem čudno ponašanje leve komande, kao da ima neki „klik“ zvuk kada se povuče 15cm ili više.

Već sam imao to ranije i znam šta je. Ozon, najveći svetski proizvodjač paraglajdera ima po meni veoma ozbiljan propust. Naime ručica komande nije vezana za kanap preko  rotirajućeg dela koji omogućava da se ručica okreće a da to ne utiče na kanap.

Svaki put kada pustim komandu i ponovo je uhvatim, to uradim na takav način da uvrtim kanap za jedan krug što rezultira da se deo kanapa komande i kanapčića koji idu od njega ka krilu tako uvrte da svaki put kada povučem oni se zategnu i raspetljaju a kada pustim oni se opet uvrte što daje taj „klik“ osećaj. Okrećem komande tako da odrotiram kanape medjutim vidim da pored toga na tom mestu imam i čvor na mestu gde se spajaju ti kanapi. Kada povučem komandu vidi se da se prvo zateže sredina krila a kraj jako malo. Ništa, vrteću samo desni krug a levom ću samo malo korigovati 🙂

Blizu sam Dunava i idem pravo ka nekim kumulusima koji po mom mišljenju moraju poticati od stuba koji ide od Banatske Palanke. Majstorski uspevam sve da promašim i na liniji Dunava krećem levo ka Rumuniji da nadjem stub koji će me preneti preko. Ne volim da prelazim Dunav sa malom visinom. Nije u pitanju bezbednost jer se Dunav može preleteti i sa 200m  visine već je potrebno sa druge strana naći stub koji je obično podalje. Uspevam da ga pronadjem iznad same granice sa Rumunijom, najgore je što sam video da je tu i ranije ali sam se nadao da neću morati u komšiluk po spas 🙂

U tom trenutku Stević javlja da prelazi Dunav, vidim ga ide desno ka Kličevcu. Vrtim i lagano prelazim preko Dunava dok uživam u pogledu koji je na tom mestu fascinatan jer se leti iznad najveće Evropske reke koja baš na tom mestu naizmenično menja svoju širinu i skreće ka Kladovu.

Stub me nosi levo ka Srebrnom jezeru ali ne brinem mnogo samo dok je visine.

Dragan i ja letimo odvojeno svako svojom rutom ali komuniciramo stalno radio vezom i povremeno se vidimo na par kilometara. U jednom trenutku krilo kreće jako napred i instiktivno pariram snažnim potezanjem komandi. Osećam „klong“  sa leve strane! NEEE, puče kanap pomislih.

Srećom nije pukao kanap već se onaj čvor raspetljao, sad mogu da vrtim na obe strane 🙂

U navigaciju ukucavam Ćupriju kao destinaciju ali me brojka od oko 90 km obeshrabruje pa rešavam da idem korak po korak. Ukucavam Kasidol koji je na manje od 20km, ok to može.

Nebo ka jugu na prvi pogled deluje obeshrabrujuće, u daljini ima kumulusa ali ispred nas je totalno plavo.

Ipak je dobro, ima termike ali su kumulusi suvi i naziru se na liniji inverzije.

Uz malo vrtenja stižem malo istočno od  Kasidola a vidim Dragana koji ide tačno preko njega pa nastavlja desno ka glavnom putu Požarevac-Petrovac na Mlavi zbog retransporta i nekih kumulusa koje je pratio.

Idemo dalje, ukucavam Aljudovo u navigaciju.

Pre Aljudova se malo mučim da nadjem pravi stub ali uspevam i nalazim ga tačno iznad njega.

Idem dalje ka Petrovcu na Mlavi. Već se radujem jer se nova stotka nazire a granica je Ćovdin koji se nalazi podno Krilaša.

Pogled na Homoljske planine prelep, vide se Vukan i Krilaš kao i dobar deo planina iza.

Polako ostavljam Petrovac i ukucavam Ćupriju kao destinaciju.

Navigacija pokazuje podnošljivih 43 km i manjak od 1647 metara visine, ne bi trebalo da je problem.

Baš kod Ćovdina ulazim i u najbolji stub toga dana, pravi vidljivi kumulus za 2000+ mnv

Vežbam sa novim krilom tehniku. Konačno imam vremena da učim i da osluškujem sitne signale koje mi šalje. Svako krilo ima neke svoje specifičnosti i  generalno sam veoma zadovoljan sa Deltom 3 (osim pomenutih problema sa uvijanjem komande), mislim da je jedno od najmirnih EN C krila a opet sa performansama u vrhu te klase.

Negde kod Despotovca se konačno ukrštamo Dragan i ja medjutim samo na kratko. Po Doarami se može videti kako sam potcenio zanos od vetra i na taj način promašio Draganov stub iako je bio par desetina metara iznad mene. On nastavlja dalje a ubrzo i ja krećem za njim. Nismo više našli pravi stub već tu i tamo poneki krug. Dragan je malo ispred i odlučuje se da sleti pored  puta na obodu nekog sela. Upozorava me da je na sletanju jak vetar i da biram mesto gde nema prepreka iza . Ja sam rešio da sletim  pored glavnog puta izmedju Despotovca i Ćuprije jer je tamo ravno i nema šume.

Biram mesto za sletanje i vidim jednu vatru i dim na putu do livade koju sam fiksirao kao dobru. Ne želim da se vadim na tome.

Nisko sam, oko 100m iznad zemlje i računam da ako ima stuba od te vatre ići će direktno uvis a ja prelećem dosta pored ali ipak niz vetar. Osećam miris paljevine i toplinu a uz njih ide i dizanje. Gledao sam snimke kako to rade neki majstori i jasno mi je da nisam taj kalibar pilota ali ipak okrećem nekoliko krugova. Moglo je da se vrti, nije bilo nestabilno ali je dosta zakošeno i nosi me dalje od mog željenog pravca leta. Odlučujem da izadjem i sletim.

Nisam se ni raskačio već sam dobio pomoćnika za pakovanje krila i prevoz za mene i Stevića do Ćuprije.

Upoznali smo Darka, jako zanimljivog i dobrog čoveka i ovim putem mu se još jednom zahvaljujem.

Malo lutamo da nadjemo Dragana zato što on ne zna da pošalje svoje koordinate 🙂 ali ga ubrzo kupimo.

U kafani dočekujemo Mirčeta i Stevićevu suprugu Draganu koji su ekspresno došli da nas pokupe.

Dragan kaže da mu je Dragana talija i da kada kod ona krene sa njim na letenje on odlično leti.

Uz iće i piće prepričavamo detalje ali da se zna, odrao sam ga za malo više od 2km 🙂

Ceo let je trajao 3h50 minuta. Ako se isključi početnih 25 minuta koje sam proveo na kuli u traženju početnog stuba prosečna brzina je bila 39,8 km/h

Evo i linka vizuelizacije leta:

Doarama

trek logovi:

Dragan

Role

i video snimak