Prelet Vršac – Ju-horor

Zdravo Piloti,

Krenuću od pozadi ovog puta da malo promenim stil, mislim na izveštaj naravno 🙂 . Iza Jagodine sam bio malo alav, zato sam se jedva nekako izvukao da ne sletim u šumu. Ideja je bila da probam da popnem još jednom do dva puta i sletim na 20-ak km od Kruševca, Dimke i Vajko su mi bili na pameti. Sigurno bi mi pomogli makar do stanice autobuske a i popili bismo piće možda. I tako retko imam priliku da se vidim sa Vlajkom a voleo bih da sednemo, imam svašta da ga pitam :))) . Tokom celog leta mi je procena eventualnih penjanja bila dobra ali ovog puta na Juhoru sam se zeznuo, preduboko sam otišao i bio sam nisko, pravac vetra isto nije išao u moju korist. Nije se desilo očekivano penjanje i onda sam u velikom nisponu i rotorljivom pojasu jedva uspeo da dobacim do jedne usamljene livade.

Ovo je samo doprinos da se manje prave ovakve greške jer sam mogao mnoro gore proći nego što je ispalo.

Eto, pokušao sam da iskočim iz svog ritma i da ne budem pi******, da ne slećem blizu autobuskih stanica i puteva kojih sam se po običaju do tada držao ali sam izduvao. Ima dosta i do toga što sam možda tanak u planinskom letenju i već mi je koncentracija pucala jer sam se propisno namučio. Verovatno se to već podrazumeva, ali moje mišljenje je da let u planinama (ne brdima) vredi mnogo više od ovih u ravnici. Mnogo više rizika to nosi i planiranja za eventualni kiks. Iako priznajem na track logu izgleda strašnije za posmatrača nego onog u vazduhu zbog izmenjene perspektive. Svakako, kompletan pilot bi trebao da bude podjednako dobar u oba terena i da se ne zaleće iz ravnice u brda olako već sa više rezerve.

Na sletanju sam bio usamljen, video sam samo stražu lovačku za divlje svinje i bespuće okolo iako sam znao da nisam više od 1h pešačenja do obližnjeg sela. Iz tog razloga nisam bio zabrinut ali sam se setio Đoleta i njegovo snimka gde se pita kako će kući i u njegovo ime sam snimio panoramu i okolinu. Klip je zakačen uz izveštaj.

Nakon 5 min dok još nisam bio kompletno spakovan čuo sam traktor pa sam presrećan krenuo da trčim kroz ono šiblje, zaustavljam čoveka i vičem. Stao je jedan veliki car, Peca, koji se vraćao iz obilaska šume. Sačekao me je, sjurili smo se crvenoj ptici do dole, a zatim mi je organizovao i prevoz do Paraćina gde smo sačekali poslednji bus u 20:30h.

Pre Juhora sam sam poslednji stub izvrteo preko Jagodine, tu sam imao i susret sa plavo belim helikopterom. Samo sam mahnuo, ne znam ni ko su ni kojim poslom. Nije bilo nebezbedno u svakom slučaju. Tražio sam već mesto za sletanje ali eto, ispalo je da može još malo dalje. Nisam video žirafu 🙁 , to mi je baš krivo.

Letenja između Požarevca i Jagodine je proteklo sa prilagođenim stilom i taktikom za onakav dan. Kumulustrade su išle sa severozapada na jugoistok. Nisam mogao da se podvučem i vozim, jedino što sam mogao je da ih presecam i u traverzi jurim dizanja. Tačnije mogao sam ali bih onda otišao ka Homolju i Žagubici, a pod niskom bazoom mi se tamo nije išlo. Ta traverza se ublažavala kako sam išao južnije. Prvo su stubovi bili zakošeniji a onda je do Jagodine već duvalo skoro potpuno sa severa pa je i let postajao lakši kako je odmicao.

Požarevac je standardno bio moja prva željena destinacija. Zbog retransporta, a imao sam ovog puta i dodatni motiv. Došao sam sa Milošem iz Beogada koji me je pokupio a morao je nazad oko 16h za Beograd. Roletu je već bio pun auto, sa Edijem se nikad ne zna pa sam još u kolima razmišljao kako do tamo moram dobaciti da bi se vratio kući Autobusom za BG. Druga opcija mi je bila da ostanem da padinarim i da se zajedno vratimo kako smo i došli.

Prvi deo leta, od Vršca do sela Rečice (odmah iza Dunava) je bio stvarno težak. Nikada se nisam toliko mučio, ciklusi su bili kratki, penjanja spora. Sa Kule sam brzo krenuo iako je pozadi bilo plavo do Rama. Hteo sam da se pripremim i da sačekam neku izmaglicu i osmislim putanju. Vraćao sam se do Vršca i nekoliko puta hteo da odustanem i sletim, toliko nije obećavalo da sam razmišljao da bi svaki poduhvat dalji bio nebulozan. U međuvremenu ispred starta vidim da je slična situacija, niko se ne odlučuje da mrdne još uvek. Posle još malo borbe izgubio sam strpljenje i krenuo nazad. Kako sam se približavao Dunavu loše je postajalo manje loše, bilo je nekih oblačaka, ne toliko u mom željenom pravcu ali je ličilo na letljiv dan. Pre Dunava sam napravio prvu grešku tog dana, nisam ostao uz rub peščare i nastavio uz reku ka Kovinu gde je bilo dobro, nego sam se odlučio da presečem pravo ka selu preko puta reke gde sam umalo završio let. Ne mogu da kažem da bi me to mnogo uznemirilo jer sam sam zabrljao i odgovornost je bila apsolutno moja, već sam bio spreman da se kaznim dobrim pešačenjem na suncu. Međutim uz dosta rada i sreće sam se iz tog sela prebacivao ka kopovima iz balona u balon i nekako se izvukao. Ostatak priče znate…

Napomena: Inspirisan ovim letom, skrenuo bih pažnju na jedan mali doprinos povećanju bezbednosti paraglajderista kod eventualnog kačenja na drveće u nedođijama sa slabim signalom.

Trenutno nisam u mogućnosti da koristim garmin inreach i slične uređaje za lociranje i komunikaciju preko satelita. Slažem se da su korisni za spašavanje ali su i previse skupi. Pored toga čitao sam da imaju i solidan procenat neuspešnih lociranja i neostvarene komunikacije kada se ljudima desio problem. Za to postoje autentične price nekih planinara, biciklista po Americi koje je na kraju spašavala mornarica. Ja koristim još manje pouzdanu opciju ali pristupačnu, upaljen mi je live tracking, on dosta zavisi od dometa ali ako se desi nekada da me nema neposredno nakon leta, voleo bih da mogu da računam da će se neko setiti da pogleda https://www.xcontest.org/beta/live/ i da makar vidi gde sam poslednji put viđen. Zlu ne trebalo ali može da pomogne u spašavanju. XC Globe ima svoju verziju ali pošto ne koristim flyme nisam na toj adresi. Flymaster „Live“ ima odličan uređaj koji ima SIM karticu i preporučujem ih svima koji ne vole da koriste mobilni telefon. Nikad se ne zna, možda nekom spasi život.

Hvala i uzdravlje!

Marko

Link za dešavanja toga dana