Jul
Петак вече, горим као лицна ишчекујући сутра. Клајмбер ми је стигао пре 7 дана, а још ништа конкретно, осим што сам на Рајцу направио 10 минута и први пут, не због лошег времена, већ своје грешке слетео код штале, срећом лепо. Други пут сам бежао од цб-а на Овчару и принудно слетео у Виљушу ка Краљеву, праћен звуком грома. У петак нисам успео да полетим, такође са Овчара, јер је дувао јак северо запад.
Зато одлучим да обавезно искористим суботу, јер сонда обећава. Тачније сонда за суботу је била и најбоља, база на скоро 3000, идеалан смер за Воловски старт, по висини окреће на запад, мало јачи него у доњем слоју. Волим овај старт, увек ме је награђивао добрим летовима, често и најављеним, упркос малој висинској разлици и чињеници да је најтеже лансирати се одавде, обично све касније буде лакше.
Чујем се са Гугијем у петак вече, он ради тандеме на Златибору од ране зоре па планирамо да заједно распалимо у прелетачину.
Будим се у суботу, ведар, чио и насмејан, али проблеми на послу узимају свој данак. Једва чекам да побегнем, кријући износим опрему до аута, милион обавеза, сви око мене раде, а ја идем што би рекла Гујина мајка, да ватам зјале. Али ми летачи знамо да једино што јуримо да ухватимо су стубови, по могућству што пунији и квалитетнији, они који завршавају испод саме базе или у облаку.
Како сам изашао из Ариља сунце ме је огрејало, изнутра. Купим Булиџу, мог највећег ортака са летења, договарамо се у три речи и крећемо. Долазимо на Волове око пола 12, много аута, много пилота и нека крила већ у ваздуху. Екипа на старту је баш обећавала добро летење, Урош, Уча, Јоцко… Добра енергија, добро расположење, убрзо полећем. Делује фино, лепо држи, али нема материјала да се заврти. После 20ак минута слећем на старт, да се поздравим са Гугијем који је у том тренутку стигао са слетишта, одрадио све тандеме и спрема се да полети. Још пар минута коментаришемо ситуацију и ја полећем први, у бермудама и памучном дуксу, што ће ми се касније обити о главу. Једрим на падини, покушавам да нађем неко дизање, али све балони, сваки пут кад покушам да завртим испаднем. Пеглам падину на десној страни кад оно.. охохо. Изнад кућице два гаврана врте пун круг, пењу константно, то је тај тренутак, кренуло је. Маркирали су ми стуб и крећем ка њима. Јован ми додатно радио везом скреће пажњу на њих. Хвала Јоцко. Забадам стуб испод њих, вртим уско, пење лагано и полако се пребацујем ка Љубишу, где стуб драстично постаје јачи, варио пишти и до четворке у неким моментима. Гуги је полетео, напипао стуб и креће за мном. Већ сад знам да ће данас бити лудило, али буквално. Кумулуси на све стране, база преко 2500, а тек ће да се подиже. Клајмбер изува из патика, оправдано је добио своје име. На око 2000 Гуги се пребацује јужније, ја и даље вртим на истом месту. После пар километара забада стуб, видим да има ракету и крећем према њему. Чека ме испод базе док не испењем. Крећемо даље, ту ме клајмбер одушевљава по питању брзине, не касни за ензом много, мада сам касније чуо да Гуги није ни користио спид, док сам ја возио на фул спиду. База 2600-2700, стотине кумулуса ка Голији, лева страна ка Овчару огромна рупа, како бих погрешио да сам тамо отишао, а и то је била опција. На сваких пар километара Гуги налази стуб којим пењемо до базе, на тој висини су широки и стабилни, крило само гишка и тако правац Мучња. Пре Мучња улазим у пројектил константних 4+ м/с. Долазим под базу, Гуги је већ кренуо даље. Пењање појачава, од Мучња ка Голији лошије стање него у досадашњем делу лета што се тиче развоја, доста су разуђенији . Улазим у базу да наберем још мало висине, никога нисам видео иза, Гуги отишао већ, безбедно је, само да не налетим на неку птицу, скоро сам имао ситуацију да изнад Чачка излазим из базе, а на само 20м од мене излази и неколико голубова. Стуб пење као луд, вртим кроз базу, пењање преко 5, а и до 7, 8 м/с. Стабилно је невероватно, време лети, погледам уређај, 3800. Тог тренутка креће рок анд ролл у облаку. Нестабилност траје бар 20 секунди по мојој процени, без икаквог колапса, али зато ме је избацало на све стране. Муњевитом брзином крећем да изађем из облака и после кратког времена бум, слика за само моје очи нажалост, нисам имао го про код себе, а телефон ми није падало на памет да тражим да бих направио пар фотки, ипак су ме турбуленције истресле из гаћа. Хиљаду кумулуса много испод мене, а Голија у позадини, шта још пожелети. Памучни дукс мокар цео, рукама ледено, крило мокро, лије на све стране. Вртео бих ја до 4500, био сам спреман и имао жељу, али је облак рекао не, зато сам га и напустио и кренуо даље. Визуелни контакт са Гујом сам изгубио, даље настављам сам. У тренутку снимим да идем преко 80 на сат, просто не верујем, контам да је полудео уређај. Пробам на фул спиду кад оно, 96 на сат рођаци. Јављам Гугију на станицу да сам на 3800 и да идем 100 на сат, тоном који само он зна, тоном пуним одушевљења. Он ми скреће пажљу да будем опрезан. У тој комуникацији између нас случајно пребацујем на другу фрекфенцију и од тада се губи сваки контакт између нас. И тако наредних 15, 20 мин глајдам преко 80+ на сат и прелазим више од пола Голије, око 25 км у једном глајду. Прогноза је била тачна, по висини је дувало доста јаче и то чист запад, претпостављам премо 10м/с. Изнад Девића, пут од Ивањице ка Студеници, Студеница ми је са леве стране имам само 1700, и креће фрка. На Голији ниси сигуран ни на 2500, јер је огромна, неприступачна, цела под шумом, милион усека и кланаца. Напипавам нешто и уз пар корекција улазим у квалитетан стуб са којим пењем на 2800, поново сам улазио у базу, али овог пута сам изашао добровољно, што ће се у овом случају показати као грешка, јер да сам имао још 500 метара вероватно бих се пребацио на Коп. Видим Рашку на 15ак км и контам да тамо слетим. Скрећем десно, имам велико пропадање, мању брзину и једва добацујем пар км пре Рашке. После видим да је требало да се пребацим на Погребину и да као Гуги одрадим тај део. Ал јебига, ко зна зна, ко не зна научиће. Зовем Ђола, поново брата по крилу да поделим своју срећу. Пакујем опрему и први ауто ме вози у центар Рашке (Рикин другар са фудбала), хвала му. Зовем Гугија, не јавља се, контам још лети, ко зна где је, вероватно на путу за Македонију. Међутум, нисам ни имао свест како сам брзо прерокао Голију. На излазу са Голије сам био сат пре Гује, па ми је због те чињенице драго што сам неспортски ушао у базу и на тај начин претрчао целу недођију звану Голија, јер то што је Гуги урадио је много захтевније од мог лета, не верујем да бих испратио његов ритам. Једном сам био у проблему на Голији, замисли, само једном, а Гујсон се цео лет возио падинама Голије, која је тај дан била једна велика рупа. Кад сам пио кафу у Рашкој Гуги је у том тренутку био на Погребини, ја наравно ништа од тога не знам, осим што после повезујем трак лог и времена. Превоз стиже по мене, крећемо кући. Јавља се Гуги, слетео код Бруса. Алал вера мајсторе. Купимо га и идемо на Златибор са преседањем у Ариљу, обојици су аути остали на Чиготи. Долазим кући у 2 ујутру, мртав, али лежем са осмехом на лицу, Клајбер се лепо показао.
Можда сам занемарио неке детаље, а са неким делом сморио, ал јбг нисам писао ништа одавно, бар 10 година.
Голија је екстра озбиљан терен за летење са мало алтернатива за слатање, огромна и висока, препуна усека.
За више километара висина није пресудна, мени лично је помогла да лакше пређем Голију.
Нови глајдер одмах треба летети у јачим условима, то сам научио од Влајка кад је на питање, јеси ли се навикао на енза одговорио: Ензо је морао да се навикне на мене J
Волим уласке у облаке, често то радим, иако није баш најпаметније, сад ми је први пут облак објаснио ко је главни.
Наравно поновићу то поново надам се.
Хвала Гугију и свима осталима, дан је био савршен.
Хвала на пажњи, следећи извештај преко 4500 или 100км.
Видимо се на брду или под базом, у облаку не!
П.С. Предлажем да се проглашење победника за Изнад Србије одржи на Златибору, имају стартови за готово све правце ветра, пут до чесме је асфалтиран, а и треба се одужити овој прелепој планини за све што нам пружа.
Жарко Бојовић
