Rajac –Rožaje

Da napisem koju rec pre nego sto vreme izbledi i promeni sećanje.

         Dan i nije bio namenjen za letenje. Plan je bio da odvezem oca do doktora. Ali pošto nije bio raspoložen, odustajem. Bez nekog zadovoljstva i optimizma odlucujem da sa Saletom koji je novi clan KG Pingvin jata i Slavkom krenem na letenje. Do 12 h vetar južnog pravca a kasnije okreće na sever. Razmisljam o Rudniku, da poletim ranije pa da probam neki trougao ili Rajac. Ipak odlučujem da je za Rajac bolja prognoza. U medjuvremenu saznajem da ide i Ivica nasa stara ptica i jos jedan pocetnik, Bojan iz Trstenika koji živi u Kragujevcu. Oni idu svojim kolima jer ne mozemo skupa. Na kratko stajemo da kupimo benzin pozdravljmo se a onda Rajac. U daljini vidim da radi bolje nego sto je sonda pokazivala.

      Stizemo, pocinje raspakivanje i ponovno pakovanje jer odlučujem da je bolje da startujem sa gornjeg starta. Vetar je slab pa mi je svaki metar bitan. Dok se spremam da poletim, jedva da duva neka zapadna komponenta. Sledi curenje sve do donjeg starta, a onda pravo u dežurni stub stub, levo od donjeg starta. Prepodnevna termika je i očekujem dosta uske I kratkotrajne stubove, pa se trudim da sto manje šetam po stubu kao sto inace radim, jer ne očekujem jos mnogo prilika. (Nisam bio u pravu radilo je dosta dugo iza mene kako čujem posle).

       Čim sam navrteo preko 1500m planiram da se ne vraćam već se trudim da vrtim dokle god može jer je bolje i nula sa zanosom nego da jurcam sledeći stub. Tako je i bilo. Mučenje u prvih par stubova dok nisam došao do Koštunića gde su oblaci bili visoko a onda raketa do baze. Biram trasu desno pravo ka Užicu ivicom kumulustrade . I super ide.  A onda zastoj bas tamo gde sam očekivao da najbolje radi,  brda izmedju Kosjerića i Požege. Dobri oblaci iznad, a dole siroke okrugle doline. Propuštam neka sitna dizanja očekujući da ce biti bolje. Medjutim počinje mucenje, nikako da povratim visinu od 2000+. Krene dizanje od 2-3m\s pa nispon, nikad kraja, dosta turbulencije. Odlučujem da idem ka Užicu, tamo su sitni kumulusi ali od Zlatibora izgleda dobro. U vazduhu do Užica puno sitnih (vinskih) muva u vazduhu . Pošto mi naočare smetaju upadaju mi u oči,  čas stavljam čas skidam naočare. Više sam okupiran sobom nego letenjem. To je vreme (obično 2.5h) kad ja kriziram u letenju. Sve mi se nesto spava “jebem li ga.” Kad god pogodim centar stuba počastim se muvama. Sistem i krilo pobeleo od udara muva a kobo sam menja ekrane i pišti. Gazim spid I naslanjam se na brda preko puta Užica, tamo obično radi ali ovaj put baš tanko. Valjda podnevno zatišije. Trudim se da ostanem na dobroj visini. Nesto nisam raspolozen za sletanje jer oblaci ka Novoj Varoši obećavaju. Nije mi do eksperimentisanja pa vozim samo sigurice, ali nikakao da proradi dobro. Uzelo mi je dosta vremena.

      Konačno pre Zlatibora stubčina, tek proradio, trese, ali diže. Odmah me proslo letargično i dosadno raspoloženje, trudim se da izvučem maximum iz stuba, da dođem do baze. Na 2500m se preseljavam u drugi stub sve do 2900+m. e zato se leti. Pokušavam stanicom da dobijem ljude na Zlatiboru ali nigde žive duše.  Postaje zanimljivo, ispred mene opet kumulustrade, a od Tornika levo ka Sjenici ima I kongestusa zato idem ivicom kumulustrade. U jednom trenutku nije mi bilo sve jedno, oblaci su bili masni i debeli pa sam se plašio usisavanja. Samo gazim spid da prodjem. Prolazim desno od Nove Varoši i pravac Zlatar. O visini ne razmišljam jer ima dosta mesta za vađenje. Ovaj kraj sam nekoliko puta leteo. Biram putanju preko Sopotnice I pravac Brodarevo, zapadna strana 16h to ne može da ne radi. Prvi put gazim ovako duboko ka Pešterskoj visoravni.

U daljini gledam Peštersku visoravan, odatle su se moji doselili. Prepoznajem neka mesta: Karajukića bunare, Đaloviča klisura.. ali od mog sela ništa. Pokrila senka. Polako prolazim Soptnicu i Brodarevo granicni prelaz, ali od mog sela i dalje ništa. Polako gubim visinu . Konačno vidim selo ali nemam visinu da dobacim. Već sam na 500-600 iznad zemlje, ne pipa . Sve vreme sam na srpskoj teritoriji ali neću biti još dugo. Imam visinu za Bijelo Polje. Odlučujem da sletim blizu Bistrice da iznenadim neke rođake. Fali mi malo visine pa odlucujem da se ne prodam jeftino. Inače ispod mene je granica SRB-CG.

 A onda opet stub, početak stuba, šutira I udara sa svih strana, ja se oduševio, ovo se ne propušta. Kao da trčim uz kružne stepenice,  što uže to bolje. Sa 1556 na 3474 m, navrteo 1918 m . dizanje u pojedinim trenucima preko 8m/s stub sve stabilniji i stabilniji. Razmišljam, poslednja termika za danas. Konacno pogled ka selu, kakav nisam ni sanjao. Dok vrtim ne prepoznajem neke detalja na zemlj. Valjda proširivali puteve. Kako neki sitni detalji prave zabunu u mozgu. Odusevljenje potpuno. Oblaci vise nisu toliko duboki pa ne razmišljam o usisavanju i dozvoljavam sebi da prvi put tokom leta pipnem oblak. Poceo sam i da vrištim od sreće ali mi nije islo jer sam jedva govorio, bolelo me je grlo (bio na lekovima, to zaboravih da kažem na početku priče). Jebiga na letenje se ide kad vreme dozvoljava a leti se tamo gde oblaci pokazuju. Ovaj stub mi je bio jedan od onih najlepših. Sad mogu ponovo da se frajerišem sa visinom, ovo je prevazišlo sva moja očekivanja, Prepoznajem Bijelo Polje I Berane u daljini, ali mi treba jos neki orjentir. Sa 3450 Komovi mi uopste ne lice na sebe nekako mali i stidljivi ni nalik onako nadmenim i gordim planinama kad ih gledam sa zemlje. Ka Bjelasici preko Bijelog Polja nema oblaka ali zato obronci Pešterske visoravni i dalje rade.

      Krecem za Berane, Veselin Mrdak mi pricao da kod njih radi do kasno jer se zagreje kamen. Na pola puta menjam misljenje, ne izgleda bas tako dobro pa odlučujem da se vratim ka Tutinu ili Rozajama jer iz vazduha ne znam šta je u daljini.  Visina dobra tereni osunčani sa zapada završavaju se kamenim brdima i liticama. Visina preko 2500. Bjelasica, Komovi, Žabljak, Prokletije pod snegom, ispod mene velike ozelenele udoline i po koji dim iz usamljenih zaseoka. Idila, pravi raj. Pijem i jedem poslednje zalihe . I dalje mi se ne ide u WC (pisanje). Sunce na zapadu i dalje ne izdaje,  greje. Valjda se zbog ovoga leti. Oprezno vrtim poslednje trzaje termike i ispod sebe gledam sela isprepletana crkvama i džamijama, putevima, usecima I klisurama. Polako prilazim nekom naseljenom mestu, prepoznajem Rožaje.

      Kraj dana, sunce na zalasku, prešao 175km, da je 185 borio bi se za 200. U glavi mi je nekoliko opcija. Kraj je dana pa ce da konvergira dolina, mogu nazad ka Beranama niz Ibar ili da se zalepim uz planinu valjda Hajla pa na Kosovo ravno ali ne znam šta je iza, Mitrovca ili Peć. U oba slučaja niz vetar. Kako bi to  dobro bilo  da uradim. (Ne miriše mi na dobar prevoz iz Berana a sa Kosova tek).

     Ipak ni jedno ni drugo, ima dana i godina, odustajem,  treba ostaviti nesto i za drugi put. Kasno je,  mrak pada za oko 45min. Vec je počelo da se loše vidi. Nema potrebe da komplikujem. Odlučujem se za najsigurnije, sletanje blizu graničnog prelaza u vetar.  Na sletanju vetar niz brdo, biram najveću i najširu livadu, slećem.

Prevoz:

      Par minuta po sletanju stiže publika. Stižu seljani, interesuje ih kako i odakle „skačem“, kolko košta oprema, kako se upravlja … Naravno extra raspoloženi prema došljaku. Malo stidljivo pitam za prevoz, naravno, što dalje od auto puta i velikog grada to bolji ljudi. Naravno da može prevoz. Zahvaljujem i pristajem jedino pod uslovom da platim što verovali ili ne nije lako. Običaj je da to bude džabe, naravno gostoprimstvo na nivou, tako  da sam posramljen u odnosu na ono na koje sam navikao po Srbiji. Ostavljam upaljen FLY Master da bi mogli da me prate, kako mi ide  povratak. Slavko napravio prelet od 94km, ali se njegov let se nije primetio posle moje kilometraže. Posle graničnog prelaza stao mi lik koji ide ka Novom Pazaru ali će da produži do grada. Uopšte ne odgovara klasičnom kurčevitom vozaču džipa.  Ostavio me na glavnoj magistrali. Zamolio ga da ostavim neki dinar, nije hteo ni da čuje. Inače ovo mi je prvi put mozda posle 10 god. da džip stane.

 Na magistrali kod NP nailazi neki taksista kaze ide do Raške, sedam. Najgori taxsista ikad. Psuje preti svima uz put, krš od auta, kaže sve bi pobio samo da nije zakona. Jedva čeka da pocne rat. Kuliram.

U Raškoj po mom starom stoperskom običaju stajem posle raskrsnice na vidnom mestu sa dosta prostora da moze da se parkira. Naravno torba sa opremom pored mene da se dobro vidi. Logika mi je da ce naići neko ko želi da pomogne drugima. Ja treba da budem zanimljiv sagovornik za taj put.

Nailazi mi kamiondžija iz Albanije. Sporazumeli smo se da ide ka Čačku. Siti smo se napričali, svako za sebe, on na albanskom i malo srpskom a ja na srpskom i engleskom. Zaustavila nas milicija, pita ko sam ja, pustili nas, nisu uzeli 5000 din koje je bio stavio u saobraćajnu. Opet nije hteo da mi uzme pare.

 Izadjem kod Kraljeva pa taxijem do raskrnice ka Kragujevcu. (Ovi taksisti kad vide torbu su suprotno od vozaća, da mogu dušu bi ti uzeli).

Dok stopiram opet staje džip. Ovog puta Žiko iz Kraljeva, krenuo kući (dve zgrade niže). “Urke brate, ti si. Nemaš prevoz, posle 12h voziću te do KG”. Neznam da l’ sam bio srecniji na vrhu onog stuba ili u tom trenutku. Šlag na tortu. Nije u pitanju to što bi stigo do kuće pre vremena, navikao sam da kasno stižem kući,  već činjenica da pripadam ovoj PG zajednici tj. da možeš da se oslonis za neke stvari koje su za prosečne ljude nezamislive. Žiki i svim letačima koji zele da pomognu kapa dole i naklon do zemlje.

Pozdrav, vidimo se na brdu.

http://xcglobe.com/pilots#show-flight/2481027/

Uroš Maslak poznat i kao Tarmi Rićmi