Aug
Ovo pišem dan nakon trke 4 elements koja se odrzala na Rtnju, kao i prošle godine 30.08. HQ je opet bila Ramonda, koja je i glavni sponzor. Marko Nikolić (Skyrunning) je organizator trke.
Ja sam zapravo krenuo sam da stavim komentar na svoj tracklog sa Xcontest-a kako bi imao reference za analizu, kako ja tako i ostali. Posebno Boban i Spirala, jer smo proveli par dana pre trke u pričama o prognozi, iskustvu o prethodnoj godini i sl. Počeo sam u kratkim crtama o statistici, ali mi se onda otvara inspiracija, pa idem malo dublje i planiram da ovo pošaljem na Iznad Srbije, a zvaće se Rtanjski rolerkoster. Ako budete imali živaca i vremena da pročitate, shvatićete i zašto.
Često bi želeo svašta da napišem nakon avantura, ali uvek to ostavim za kasnije. Kao i silne foldere sa nesređenim GoPro snimcima. Ono kasnije, koje uglavnom iscedim kroz razgovor sa nekom osobom koja se zadesi neposredno nakon u okruženju i nemam više jaku potrebu da pretočim u tekst.
Ovog puta, međutim, emocije su mnogo jače, pa mi izgleda treba malo dublje “čišćenje”.
Ludo je koliko emocija moze da se spakuje u jednom danu. Taj dan je, opet, bio trka 4E.
Brzinski o prošloj godini. Lončar okuplja grupu pilota za povratak trke nakon više godina pauze. Svi oz te grupe dobijamo random timove. Upoznajemo se na brifingu noc pre. Ujutru izlazimo na vrh, trkač mi stiže prvi. Vetar je NE, prilično jak ali laminaran. Na samom vrhu je 40+, ispod znatno slabiji. Polecemo svi i klizimo niz vetar 50-60kmh. Slecem 5km od jezera, ne znajući da je u Dabic 100m zapadno od mene. Pakujem se lagano i krećem ka jezeru bez žurbe, prilično sam van kondicije. Negde na pola puta ubrzavam. Stižem na jezero i vidim Dabketa koji je stigao 10ak minuta pre mene. Njegov plivač je u vodi ali ima problem i ide sporo. Predajem token mom plivaču, on pravi odličan rezultat, predaje kajakasici i odlazi da se odmori kako bi vozio bajs. Izbrao je da radi dve discipline. Ubrzo se vraca biciklom i ja oadam u blagi šok. Čovek sedi na gravel biciklu. Nema amortizere i sa drumskim gumama. On sa time treba da predje Rtanj i spusti se do Ramonde. Kajakasica je odlična, predaje token i biciklista kreće. Od tog trenutka do trenutka kada je krenuo sledeći biciklista je prošlo više od pola sata. Mislio sam, ok, ovo je neko od prva tri mesta. Samo da se dovuče do cilja. Pukla munje guma čim je stigao na planinu, nosio je preko i stigao pretposlednji. Veliki respekt što je izdržao do kraja, ali nam je pucao u nogu što nije spomenuo da mu treba MTB, snašli bi se lako. Da ne dužim o prošloj, bilo je sjajno i jedva sam čekao sledeću. A lekcija za sledeću godinu, sastavi sam svoj tim.
To i radim, Srdjan Mate koji se trkao prošle dolazi ponovo u tim, Maja, koju upoznajem tamo prošle godine pliva, Braca mi daje kontakt za biciklistu, on preporučuje Nebojsu – kajakaša.
Dve nedelje pre trke Maja javlja da nece moci i preporučuje Aleksandru kao zamenu koja moze ostvariti i bolji rezultat od nje. Deluje kao da imamo prilično solidan i zanimljiv tim.
Fast forward na 29.08. u 21h treba da se nacrtamo mna obaveznom brifingu (bar za kapitene) u Ramondi.
Bratu je rodjendan i ostajem što duže sa porodicom na jugu, ubrzano upadam u auto i gas prema Paraćinu. Taj brifing je u bioskopskoj sali, prošle godine je bila sjajna energija, ove godine malo tanja, saznajem kasnije i zašto. Upoznajem Gorana koji je došao iz MK, Nebojšu, a Aleksandra javlja da zbog posla stiže tek ujutru na jezero. Ubrzo kapiram da sam došao samo u papučama. Ali sjajan primer drugarstva od strane kolege Bobana, zajedno sa idealnom kompatibilnoscu stopala, resava taj problem u hodu, u svakom smislu.
Od trenutka nakon brifinga do trenutka kad sam zaspao u 4:20 ujutru sam već bio u energiji – “što volim što sam došao”.
Budim se sat vremena kasnije jer u 6 krećemo autima do podnožja Rtnja.
Par minuta kasnije stiže mi poruka. Aleksandra, plivačica, piše da ne može da dodje, u bolovima je i nakon lekova i nije nizašta, ako se nešto promeni, javiće.
Ok, sranja se dešavaju. Ali što baš meni. Opet. To je što je, plivaću ja ili neko iz tima na jezeru.
Nakon par razgovora mi bude jasno da tih 2km open water su kao ono kada na moru odes do bove, ali onda tako jos 15ak puta. Neka, naći ćemo neku opciju koja neće zahtevati reanimaciju.
Krećemo na uspona u 6:37, stižemo na Šiljak oko 8:50.
Marko daje opciju da nam se računa najgore postignuto vreme za plivača, članovi ostalih timova koji su na jezeru se slazu uz to da se doda 10 minuta penala.
Vetar na vrhu pojačava do 40-50kmh, 80m ispod solidni uslovi za poletanje, vetar do 15-20kmh.
Provodim dovoljno vremena na mestu odakle je idealno za poletanje i shvatam da je uslov pogodan, samo treba smanjiti rizik time što bi se odmah udaljio od brda.
Lončar mi dozvoljava poletanje, ujedno sam i wind dummy.
Saopštavam im da mi je plan da poletim, odmaknem se na bezbednu distancu od brda, produžim do kraja grebena prema zapadu i odande krenem prema cilju na manjoj visini jer očekujem da je vetar u donjem sloju slabiji.
Iako postoji nešto visoke oblačnosti, ima dovoljno sunčeve energije za termiku, kao i po koji veci kumulus. Vrane takodje ukazuju da imam čemu da se nadam. Sve je to ukazivao i stari dobri AeroXc.
Polecem u 10:25, dobijam dizanje odmah nakon poletanja, ali probijam napred bez spida. Svakako odlučujem da ubijem dobijenu visinu wing overima i spustim se u nizi sloj, da pokažem kakav je vetar nize, a i da smanjim rizik od toga da me vetar vraća preko vrha. To je u retrospektivi možda i bilo nepotrebno, ali sam se bar držao plana.
Nakon što sam oborio visinu i bezbedno udaljen od grebena, nastavljam zapadno, paralelno grebenu.
U toku leta vise puta komuniciram sa Lončarom i govorim da su uslovi ok za iskusne pilote, što naravno moze videti i sam jer sam sve vreme u vidnom polju. Od kraja grebena krećem prema jezeru, kao po planu. Lako nalazim termiku na više mesta ali odlučujem da ne nabijam visinu i gubim vreme u vraćanju nakon zanosa. Popravljam na više mesta i klizim prema jezeru. Da nije bilo termike u koju sam se uzdao, završio bi u podnožju Rtnja.
Vidim da postoji šansa da se navučem na brda na zapadu koja se spuštaju prema jezeru, ali bi mi za to trebalo vremena jer najpre moram da nabacim visinu po slaboj termici. Da nisam preskakao stubove, moguce da bih bio u boljoj poziciji, ali opet, držao sam se plana, a to je da budem nize terenu.
Sem toga, svestan sam da imam prednost jer ne vidim nikoga u vazduhu. Rizik je uvecan ako probam da dobacim do tih brda jer prelazim preko dalekovoda i ograničenih mesta za sletanje. Smatram da mogu da istrčim ako sletim gde se nalazim, a još se nekako i radujem tome jer to znači da sam stvarno dao sve od sebe i testirao limite. Sletanje na jezeru bi mozda značilo više mom egu, koga gledam da sve manje udovoljavam.
Slecem lagano nakon sela Jošanice, vetar je mozda 10-15kmh ma toj livadi.
Zovem Lončara koji mi govori da je trka otvorena i da nastavim da trcim do cilja koji je udaljen 9km.
Pakujem se i okrepljujem u 7 minuta. Krećem da trčim, i ubrzao zove Lončar, javlja da je paraglajding ugasen.
Kaze i da nema poente da trčim, svakako ne mogu da stignem na vreme. To vreme je 3h nakon što prvi trkač izadje na Šiljak, u ovom slučaju 12:20. U suprotnom se dobija 4h.
Kasnije se ispostavlja se da niko nije želeo da poleti. Prozor je bio otvoren do tog trenutka. Poletanje je jedino bilo zabranjeno slobodnim letacima, tu je bilo par Lončarovih učenika
U tom trenutku, meni to nije vazno, trkao sam se za sebe i svoj tim, ne za organizaciju.
Kamerman na motoru je ubrzo bio pored mene, hteo je da me poveze, ali naravno da mi nije palo na pamet, tu sam da dam sve od sebe.
Mapy mi pokazuje da ce mi trebati 2:40h za tih 8.8km.
U tom trenutku ja smatram da stvarno ne stižem, ali to me ne sprečava ni najmanje.
Prolazim kroz par sela, jedina pauza je bila da pritegnem ranac. Proveravam Mapy na svakih 20ak minuta, vreme dolaska konstanto pada. Na 2km od cilja shvatam da ima šanse da stignem na vreme.
Dajem sve što imam. U zadnji stotinak metara mi je ekstaza u mozgu, čista radost. Stižem u 12:18 na kontrolnu tačku na jezeru. Zatičem trkača Srdjana koji skače od sreće što me vidi i delimo taj trenutak uspeha, kao što smo delili njegov, pre par sati na vrhu. Ove godine je stigao par minuta nakon prvog, prošle godine je bio prvi na vrhu. Dečko je fenomenalan karakter i sportista.
Kajakas, ubrzo nakon, izlazi iz vode, pratimo ga dok predaje token biciklisti, koji startuje kao metak. U tom trenutku ne znam kakav je rezultat ostvario Nebojša, ali energija u timu je sjajna uprkos preprekama, deluje nam da imamo šanse za 3. mesto. Odlazimo nazad do Ramonde. Ubrzo pristižu biciklisti, Goran po redosledu stiže 3.
Proglašenje ce biti u 18h, pre tog par piva i pasuljijada u Mirovu. Dok jedemo onaj pasulj i prepričavamo utiske, stiže poruka od Marka. Alma Mons prva, mi smo drugi. Drugi!!! U timu ekstaza!
Nedugo kasnije, nova informacija, diskvalifikovani smo jer nismo imali disciplinu plivanje.
Kasnije saznajemo da se tim koji pada na 4. mesto žalio. Isti tim koji je dobio pomoc na jezeru jer im je nažalost plivac napravio pogrešan okret oko bove što bi dovelo do toga da pliva drastično duže.
U timu sad vec emotivni ROLERKOSTER. Odlazimo na proglašenje, Goran dobija nagradu za najbolji plasman u biciklizmu, ja dobijam nagradu za trud.
Marko se odjavljuje kao organizator 4E, zasitio se i planira da se posveti više porodici. Naglašava uspeh našeg tima i to kako bi moj rezultat, da se računa, ostvario prednost od 1:02h, što bi bilo nedostižno i ubedljivo prvo mesto.
Sudbina 4E je sada neizvesna. Iskreno se nadam da ce nastaviti da živi kao format trke, da ce se naci neko u organizaciji da to voli na način kako je voleo i cenio Marko.
4E prate mnoge priče, između ostalog i neke loše. 2012 se varalo na paraglajdingu jer je jedan takmičar kratio put autom, da se ne dobijaju novčane nagrade na vreme, da je sranje što je paraglajding uključen jer nije fer što može da napravi veliku razliku taktiziranjem.
Meni sve to pada u senku i postaje nebitno kad prodjem kroz spektar osećaja, iskustava, poznanstva i spoznaje. Onima koji su tamo došli zbog tih stvari sigurno neće biti razočarani.
Da, treba urediti format i poboljšati određene aspekte, ali ova trka treba da živi. Ona je jedinstvena spona disciplina i platforma za rast svih učesnika.
Ostaje malo gorčine i puno radosti, sjajnih razgovora, novih poznanstva, jačanja starih. Uvid u ljudske odnose, psihu. Položaj kapitena, lekcije šta treba drugačije.
Večnu zahvalnost Braci, koji me je nesebično upoznao sa Goranom (biciklistom) i Bobanu za to što nisam trčao u papučama.
Ljubiša Stanković
