Apr
Dan kakav se samo može poželeti ali kao i obično… Kasnimo na polasku. Izvezli smo kombi i čekamo Dragana Stevića i Žiku. Kombi pali kao mina i biće mi žao kada ga jednog dana budemo prodali. Ipak nas je nekoliko godina dobro služio. Usput se najedemo jaja od Vaskrsa i pazimo na lager u točku. Nema ubrzavanja, mada su nam drugari iz Kragujevca dobrih pola sata ispred nas. Nekako stižemo u podnožije Rudnika gde nas čeka dežurni vozač, da vrati kola dole. Molimo ga usput da se ne spušta ponovo ski stazom jer je prošli put upao u smet, pa smo se odglavljivali pola sata. Na startu ispraćamo poslednju dvojicu kragujevčana i gledamo ostatak ekipe kako vrte visoko u oblacima. Dragan Stević poleće prvi i nestaje iza brega. Boban startuje za njim a zatim i ja.
Termika radi i brzo ulećem u stub. Gore je prilično drndavo i s mukom kontrolišem glajder. Bobana vidim negde dole a ostali su još na startu. Ovi što su ranije poleteli već su odmakli toliko daleko da ih ne razaznajem, pa se okrećem niz vetar i krećem u prelet.
Posle desetak kilometara nalazim još jedan stub i grabim malo visine. Planiram da sletim ispred Topole, jer to mi je nekako i bio plan za danas. Usput je i brzo će me pokupiti pa idemo kući. Mojoj tašti je 80-ti rodjendan i ne smem da zakasnim… 🙂 Gledam brdo ispred mene i grad odmah iza brda, ubedjen da se radi o Topoli. (Magarac naravno nije ubacio baterije u GPS i on se odmah ugasio!) Nema veze. Grad je sasvim blizu i biram livadicu pored puta. Sletanje je besprekorno. Pakujem se polako, javljam se ostatku ekipe i čujem da je Žika imao frontalac, pa upao u negativu i okačio se na bukvu. Bukve su, kao i hrastovi, dobri kada se okačite o njih jer nemaju trnje. Na žalost, povredio je nogu i Milan i Beli su mu pomogli da sidje i skine glajder. Nisu ni poleteli.
U susret mi dolazi stara zastava 128 i čika Miša me prima u kola.
Hvala puno! I super je što ću ih sačekati u kafani. Pričam usput sa čovekom i pitam za neku dobru kafanu u Topoli a on me gleda sa čudjenjem.
“Sine, ovo je Arandjelovac.” Pokazuje mi Bukulju i Venčac, objašnjava da nema prevoza koji bi me vozio direknto kući.
E na zdravlje! Hvatam se za telefon ponovo i kažem mojima da me ne traže, već da žure kući zbog Žikine povrede. Ja ću preko Beograda nazad. Čika Miša me vozi na autobusku i uskačem u bus za Beograd. Na autokomandi izlazim i ponovo imam sreću – autobus za Majdanpek ide preko Požarevca.
U 18.00 stižem na rodjendan, kako sam i planirao.
I eto! Da ne bi one Žikine povrede, dan bi bio baš divan.
PS. Volim uvek da ostavim neko naravoučenije posle leta. Nosite rezervne baterije sa sobom i proveravajte opremu veče pre letenja bar dva puta! Takodje je korisno da obnovite znanje geografije… 🙂
