Jun
Možda je najbolje da ovaj tekst počnem od kraja – bacio sam rezervu i na svu sreću prošao neogreban. Ovom prilikom se zahvaljujem svima za koje znam da su učestvovali u mom skidanju sa drveta, onim redom kako su mi se javljali, što na radio-stanicu, što na mobilni telefon, da se raspitaju za moje zdravlje ili da mi jave neku novu informaciju – Ertanu, Pavlu, Mićku, Jeci, Slobi, Peri, Midi, Dimitriju, alpinisti Peci, momcima iz vatrogasno-spasilačke ekipe… (ako sam nekoga propustio da pomenem, molim za razumevanje, ipak je u pitanju bilo dešavanje sa povišenim nivoom adrenalina), kao i mom kumu Stolu i Žiki koji su nesebično odložili sve svoje aktivnosti i u nedelju poranili u akciju skidanja moje letačke opreme sa drveta. Šta je svemu ovome prethodilo, saznaćemo u narednim redovima.
Već neko vreme, sa raznih strana – razni videi, recenzije, iskustva drugara-pilota – a iz puke radoznalosti, dobijam ideje da probam da letim neko CCC krilo. Odluka pada na Gin Boomerang 12, ponajviše zbog ponašanja u vazduhu (pretpostavljenog – kažu da je najpitomije za letenje u svojoj klasi), a potom i zbog prilično povoljne cene polovnih krila. Posle nekoliko meseci praćenja i proučavanja šta se nudi po oglasima, pronalazim povoljnu ponudu, koja se konačno realizuje isporukom krila nekoliko dana pred Rajac Open.
Za subotu, 21. jun, najavljena je sjajna prognoza i konačno odlazim na brdo da isprobam novo krilo. Nakon malo podizanja i pariranja krila, spremam se i da poletim. Imam ideju da se provozam Boomom po lokalu koliko okolnosti dozvole, a kasnije i da letim po zadatku (iako nisam takmičar). Čime ću da letim po zadatku (Peak6 ili Boom12), u tom trenutku još uvek nisam znao. Uz laganu tremu zbog novog krila (veću od uobičajene predpoletne treme), zatrčavam se i polećem. Mlađa mi svojim tandemom olakšava pronalaženje prve termike i nakon toga sve ide kao po loju. Pronalazim nekoliko stubova, od kojih je jedan neka nemirna četvorka koju sasvim lako peglam i vrtim do vrha. Sve u svemu, krilo mi je kako na komandama, tako i celokupnim osećajem odmah leglo. Za dlaku je mekše na komandi od mog Peak 6, ali sveukupno posmatrano, jako liči na njega. Nakon pola sata lêta slećem kako bih saznao detalje taska i nemam nikakvu dilemu – leteću ga Boomom. Zašto ne bih, pobogu, kad je ISTI kao P6?!
Kako ne bih gnjavio opisom leta, prelazim odmah na glavno dešavanje – posle sat i po od poletanja, niz severozapadni vetar dolazim nizak nad šumovitu padinu kupastog brda u blizini Mrčajevaca (kasnije sam saznao da se zove Ostra). Tu se nadam stubu koji će me odneti ka kumulostradi koja vodi preko doline Morave, tačno ka sledećoj tački. Pomalo strepim šta me čeka, jer je vetar poprilično jak ( brzina niz vetar mi je 64 km/h, bez gaženja spida) i ako ne nađem nikakvu termiku, a vetar me odnese jugoistočno od Ostre, mogao bih se naći u nekom rotoru. Posle nekoliko gibanja i blagog uvijanja glajdera, ulazim u termiku koja je odmah, rekao bih po zvuku variometra (a kasnije i potvrdio pregledom track log-a), oko 4m/s ili nešto malo jače. Okrećem dva kruga ulevo u toj termici bez ikakvih problema, izlazim otprilike do visine vrha Ostre, a onda – jak huk vetra i raketa! Iz +4m/s ulećem u toliko jako penjanje kakvo nikad do sada nisam osetio (a leteo sam i u stubovima od 10 m/s). Krilo se sâmo naginje još više ulevo, i odmah refleksno radim ono što sam navikao da radim u sličnim situacijama kad letim Peak 6 – kako se jačina stuba povećava a krilo se sâmo sve više naginje ka centru stuba, ja mu samo pomažem da ostane u tom nagibu tako što još više prebacim težinu na unutrašnju gurtnu, povećam pritisak na unutrašnjoj komandi a spoljnom komandom kontrolišem pritisak spoljnog dela krila.
Posle nepunog kruga, osećam kako me je termal pomešan sa turbulencijom zavrteo kao na ringišpilu i nabio u sedište. U sledećem trenutku vidim krilo ispred sebe, nagnuto manje od 30 stepeni u odnosu na horizont i tada mi podvija desna (spoljna) strana krila. Koliko se sećam, popuštam levu i puštam desnu komandu, krilo se ispravlja, pa mi celo u stall-u odleće iza glave. Puštam obe komande, pratim ga pogledom i čekam ga da se vrati napred kako bih ga zaustavio. Uspevam da ga zaustavim i zadržim mu pravac, ali problem nije nestao – desna polovina je u ozbiljnoj kravati, umršena kanapima i uzdužno upredena tako da je napadna ivica okrenuta unazad. Opet se javlja onaj huk vetra i krilo mi ponovo odleće iza glave (zapravo, ja prolećem napred) i još jednom ga sačekujem. Nažalost, desna polovina je i dalje u istoj onoj kravati. Dok pažljivo održavam levu stranu krila u životu, što više telom a što manje komandom, namotavam desnu komandu još jedan krug oko šake, u očajničkom pokušaju da stoliram desnu stranu i tako je raspetljam (tokom sveg ovog dešavanja se nalazim nad šumom, pratim promenu visine i vidim da je ne gubim prebrzo, te se još uvek nadam da ću nekako da se izvučem iz ove nezavidne situacije). Nažalost, pokušaj mi ne uspeva – trebalo je mnooogo više od jednog dodatnog namotaja komande. U tom trenutku se ponovo javlja huk vetra, još jednom krilo ostaje iza mene, ali ovog puta odlazi i u twist. Tu se definitivno predajem, bacam rezervu (primećujem da ne propadam prevelikom brzinom, što mi u tom trenutku delimično daje nadu da se neću povrediti pri doskoku) i spremam se da hvatam prvu granu koja mi bude bila dostupna. Kako sam uleteo u krošnju i pružio ruke da uhvatim najbližu granu, tako se propadanje usporilo i odmah potom potpuno stalo.
Ertan i Pavle me dozivaju na radio-stanicu, odgovaram im da je sve u redu (koliko to može biti u datim okolnostima, je li) i da ne brinu. Ubrzo mi se javlja i Mićko kome šaljem svoje koordinate, a malo potom i Jeca da mi potvrdi da su alarmirali spasioce (kasnije od Slobe Obrenovića saznajem da je alpinistički instruktor Peca bio njegova preporuka) i da me posavetuje da nikako ne pokušavam sâm da siđem sa drveta (priznajem da sam pre njenog saveta imao i neku primisao da to uradim). Posle nekih sat i po dolaze spasioci, skidaju me sa drveta, na obodu šume sačekuju me Pera, Mida i Dimitrije, odlazimo do kombija kojim su došli po mene i na putovanju ka Rajcu pravimo pauzu u kafani „Kod brata“. Na Rajcu sedam u auto i vraćam se kući, gde pokušavam da organizujem operaciju spasavanja opreme. Žika i kum Stole mi nesebično izlaze u susret i sutra ujutro se nalazimo u Mrčajevcima, a potom odlazimo na lice mesta (srećom, setio sam se da uključim track logging prilikom povratka iz šume, a imao sam i lokaciju koju sam već bio slao Mićku, tako da relativno lako pronalazimo dva sveta spasonosna drveta). Iskusni penjački vuk Žika brzo procenjuje situaciju i za manje od dva sata skida rezervu, sistem i krilo bez ikakvih oštećenja i malo posle 11 već smo u Mrčajevcima na pečenju kod Baralića. Nakon toga nam se putevi razilaze – Žika i Stole se vraćaju za Kraljevo, a ja nastavljam ka Rajcu da pregledam i spakujem opremu i sačekam Aca Pešića da se nakon lêta vrati u headquater, kako bismo se zajedno vratili u Beograd (jer smo prethodnog dana zajedno i došli na letenje). Na startu mi Džoni pomaže da raspetljam kanape na Boom-u (bez njega bi verovatno i dalje bili beznadežno zamršeni – hvala Džoni!), a ubrzo se srećem i sa Gugijem, sa kojim se lako dogovaram da mu predam krilo i rezervu na dalju obradu (provera kanapa, eventualni trim, pakovanje rezerve).
Sve u svemu, priča sa srećnim krajem, koja je tačna (makar u skladu sa mojom percepcijom svih opisanih dešavanja) u svemu, osim u jednom:
Za ono što se desilo nije kriv nikakav „termal pomešan sa turbulencijom“ kako sam prethodno naveo.
Nakon dva dana razmišljanja šta se, zapravo, desilo i gde i u čemu sam pogrešio (da li me je poklopio rotor uzrokovan termikom sa osunčane strane brda koja je nadvladala vetar od oko 8 m/s; da li je bio dust devil…) i silnih flešbekova u kojima vidim kako mi se u jakoj termici gužva spoljna ivica krila (mislim da tu scenu neću nikada zaboraviti!), shvatam da sam pogrešnim komandovanjem, umesto da usko zavrtim stub, uveo krilo u spiralu. Ono što bi kod P6 bila savršeno ispravna reakcija, sa B12 je bila preterana, pogrešna i potencijalno smrtonosna.
Šta sam naučio iz ovoga? Zapravo, ništa što nisam i ranije znao i primenjivao, ali sam to ovom prilikom prenebregao:
Nemoj biti nemaran i lakomislen u vezi sa letenjem. Budi detaljan. Lepo je što imaš samopouzdanje, ali nikad ne zaboravi da se nisi rodio sa krilima i da, zapravo, ne umeš da letiš.
Da li ću ponovo leteti B12? Vrlo verovatno hoću, makar da bih mu u kontrolisanim uslovima ispitao granična ponašanja, kad ih već nisam isprobao onda kada je trebalo.
Pozdrav i vidimo se na brdu!
P.S. Još razmišljam o onom poslednjem stubu i kumulostradi koja me je čekala!
Vukašin Đorđević
