May
Nije bog zna šta kilometraža u odnosu na troglove od pre neki dan ali je za mene veoma značajan let pa na prozivku odgovaram sa izveštajem da primerom pokažem da to nije bauk.
Bio sam sprečen da letim više od mesec dana i baš sam se uželeo letenja.
Pognozu sam samo ovlaš pogledao i video da je Vršac izgledan sa vetrom koji od jugozapada treba da predje na zapad-severozapad i jačinom od par metara, moći će da se poleće na termiku ili u zatišju.
Takvi dani obično budu dobri za letenje mada se dogadjalo da od najavljene promene pravca ne bude ništa a mi vreme izgubimo na startu Kula dok smo mogli lepo leteti na Djakovom Vrhu.
Polako se skupljamo, vetar prati prognozu a kumulusi iznad nas izgledaju lepo. Po njima se vidi da na visini vetar ima severnu komponentu. Ima momenata kada termika da čeoni vetar ali niko ne poleće već se standardno čeka da najnestrpljiviji poleti i pokaže ostalima kakvi su uslovi.
Ovoga puta je to bio Aca Pešić ali na njegovu nesreću samo nam je pokazao da je još rano 🙂
Odlaže se poletanje za bar pola sata jer je predhodnog dana palo mnogo kiše pa suncu treba vremena da to prosuši, ugreje i da formira lepe termičke stubove. Sačekavši dobar interval prvi poleće Željko a za njim Mićko, Kaktus, Srdjan i Petar Lazarević.
Vidi se po njima da je taman počelo da radi. Željko je prvi izvukao neku visinu iznad grada dok su ostali zavrteli ispred starta ali napred negde iznad Jata.
Senka je nad startom i vetar je stao skroz, polećem i ja.
Idem pravo ka njima, trebalo bi da stignem u Petrovu visinu ali pre nego što sam stigao ulazim u solidno dizanje koje me polako zanosi iznad brega ali samo do oko 1000 mnv.
Željko kao vodja eskadrile, ne prestaja drži ptt taster i daje instrukcije kuda da se ide, ka tabli a odatle na Pladište. Dobro pomislih, taman da se još malo izvučem pa da idem sa njima. Medjutim, u roku od par minuta Željko naredjuje promenu rute direkt ka Rumunskoj granici. Dobra odluka pomislih, brda još ne rade dobro i bolja je ravnica a sa nekim jugozapadnim vetrom bilo bi teže ići sa table nego odavde.
Sa Željkom na sličnoj visini kreću Kaktus i Bankar, a mi koji smo ostali malo niži takodje krećemo i naravno kasnimo stalno.
Petar i ja se nalazimo jedno vreme u istom stubu i nešto sitno penjemo negde iznad aerodroma a polako dolaze malo niže Mićko i Edi. Željko nas celo vreme obaveštava o njihovoj poziciji i bolovima u stomaku uz zvuk variometra. Idu ka Vatinu i granici dok mi idemo ka Rumunskom putu. Stalno kasnim na ciklus i nikako da izadjem na dobru visinu.
Ja planiram da sečem direktno na Plandište i da sustignem ove na čelu. Edi je dosta niže ali pratim ga, tako je prešao prilčnu distancu i otišao solidno ispred. Vidim da nešto vrti i krećem ka njemu, deluje mi da stižem bar u njegovoj visini ako ne i iznad ali to je česta varka zato što sam ja u nisponu a on u stubu. Dolazim ispod njega oko 50m a to je već ozbiljna razlika i taj stub se teže nalazi.
Na visini sam od oko 700mnv, špartam ali od stuba ništa, vidim da je i Edi prestao da vrti, uhhh kud krenuh ka njemu 🙂
Gledajući konfiguraciju terena, njiva i mesta rešavam da krenem ka Vatinu deluje mi da tu mora da radi. Dobra odluka, brzo ulazim u stub i penjem polako ali sigurno. Priključuju se Mićko, Edi i Petar.
Penjem do oko 1000 mnv dizanje slabi, premeštam na bolji krak oblaka i izlazim na 1300 mnv.
Željko, Kaktus i Bankar su već otišli i kasnim za njima jedan ciklus, vidim ih iznad Pladišta na nekoliko km.
Krećem prvi iz moje grupe, ali ne idem direktno na Pladište već na neku ogromnu braon njivu levo od njega. Bio je tu jedan dobar kumulus koji je morao da kreće odatle ali dok sam ja stigao on je počeo da se raspada. Skrećem ka Plandištu u nadi da ću doći sa solidnom visinom da mogu nešto izndad da potražim. Curim na oko 300m iznad tla i nalazim stub, najbolji stub do tada 3-4 m povremeno. Istovremeno Edi i Mićko stižu prečicom do Pladišta i počinju i oni da vrte ali svako svoj stub.
Izlazim tu na 1700mnv i krećem ka prvoj grupi. Tu se razdvajam definitvno sa Mićkom i Edijem. Usput vidim desno jedan taman krak kumulusa, pomislih ovo mora da se sada puni i da dobro radi pa krenem ka njemu.
Ulećem u pravu raketu, što bi Gugi rekao zagrlili smo se termal i ja pa u stubu od 5-6 metara čas posla izlazim preko 2000mnv gledajući kako bukvalno idem gore kao raketa u odnosu na okolne oblake. Kakav nalet sreće i adrenalina 🙂
Nisam ušao u oblak ali su delovi istog bili niži od mene, predivan prizor. Moram još da kažem mi je po xcglobu dijametar u tom stubu bio 90 metara ali se krilo uopšte nije nagnulo već se okretalo ravno, bar mi je takav utisak bio.
Vidim da je većina okolnih kumulusa u tom trenutku niža od mene, divno 🙂
Krećem ka Željku i ostalima koji su naravno ispred ali ovoga puta sam sa boljom visinom i mogu duže na glajd. Pitam gde su pošto sam ih izgubio iz vida i posle odgovora ih vidim ispod mene paralelno desno ka kanalu DTD.
Razmišljam šta da radim, ka njima nebo deluje neubedljivo a ako tamo negde iscurim ne gine mi višesatno pešačenje do prvog naseljenog mesta dok ka Vršcu ima lepih kumulusa. Vidim da nešto vrte i krećem ipak ka njima. Nadao sam se da ću možda naći nešto i pre nego dodjem do njih ali naravno nisam i dok sam došao oni su bili par stotina metara iznad a ja curim u nedodjiji na oko 700m. Idem ka centru jedne ogromne oranice, krpice na nebu se formiraju iznad mene, po mojoj proceni mora da kreće odatle negde. Nalazim odličan stub i čas posla stižem pa i prestižem Željka, Srdjana i Kaktusa po visini. Željko brzo dolazi kod mene jer tu radi bolje a za njim i ostali. Opet smo na oko 2000 mnv. Iznenada se otvara kumulostrada ka Banatskom Karlovcu i naravno idemo tamo. Nisam znao koje je to mesto dok mi Željko nije rekao.
Dolazimo nadomak njega i odjednom je sve opet bez kumulusa a na visini se javila skrama.
Krećemo zajedno ka Vršcu ali samo do prvog stuba posle nekoliko kilometara. Okrenuo sam nekoliko krugova sa Kaktusom i Srdjanom u nekoj slaboj termici ali sam pomilslio da mora da ima nešto bolje u blizini pa sam krenuo da potražim. Naravno od toga nije bilo ništa pa sam nastavio sam ka Vršcu sa najvećom nadom u stub iznad Vlajkovca. Taj deo je delovao osunčan za razliku od tla pre njega koje je ona skrama zaklonila. Iznad Vlajkovca nalazim stub koji je u početku bio jako slab a kasnije malo bolji i izlazim na oko 1250 mnv. Da li će biti dovoljno do oficijelnog sletišta?
Teško ali imam blagi vetar u ledja pa se ipak nadam da bih mogao da dobacim. Čujem Voju kako kaže da su prekinuli poletanje na kuli zbog ledjnog vetra. Ide Delta kao jedrilica, srećom nema velikih nispona što znači ni uspona i dolazim sa oko 500 metara visine iznad grada. Tu sam prošao kroz neka dizanja jer sam video da stižem bez problema do cilja tj. oficijelnog sletišta. Slećem kao prvi, nije bila trka ali da se zna 🙂
Željko odlazi da pozdravi publiku na Kuli, pravi showman 🙂
Sreći mojoj kraja nema u tom trenutku, ljudi to šta nam paraglajding daje… Toliko uzbudjenja, radosti i sreće je neprocenjivo i neuporedivo 🙂
Kao što rekoh nije neka kilometraža ali je svakako moj najveći FAI trougao koji se boduje sa koeficijentom 1.4 tako da se računa kao 90.2 km pravolinijskog leta. Na našem takmičenju dodatno koeficijent za EN-C krilo je 1.2 tako da let na kraju ima 108.3 bodova, nije loše 🙂
Role
