Vršac-Rajac-Gučevo 17.5h u vazduhu i 300km za 4 dana

Imam veliku sreću da se bavim poslom koji mi dozvoljava da letim preko radnih dana pa koristim priliku da idem kada god mogu i kada posao može da sačeka. Slušam priče i iskustva pilota koji su u sportu mnogo duže od mene, primećujem da paragliding nigde neće pobeći ali zbog tog surovog sveta odraslih, obaveza i odgovornosti piloti prolaze kroz faze kada više i manje vremena provode u vazduhu, neki piloti se vrate sportu, neki ga se samo rado sećaju. Razmišljam, što sam ja toliko drugačiji od svih, ako je to sačekalo njih verovatno će i mene pa onda gledam da letim što više i naučim koliko god mogu da bi u nekom kasnijem periodu letenje dočekao zrelije, sa manje padanja, kačenja u po drveću i više iskustva pre svega.

Dosta se provlači kroz izveštaje ideja da se pilotima sa manje iskustva pomogne u rasuđivanju i napretku u sportu pa ću na neki svoj način pokušati da doprinesem. Jedina osoba sa kojom se takmičim sam upravo ja iz prethodne letačke sezone. Osećaj je odličan kada sebi kažete pa ti nisi imao pojma prošle godine ni kako da hendluješ glajder a preleteo si kilometražu i ložiš se. Pa normalno da sam preleteo 130km, kad bije vetar od 8-10m u leđa a ja ne smem da prestanem da vrtim krug jer mi je to jedino sigurno stanište ili kada se popnete iznad Fruške gore, uđete u oblak pa zbog visine baze i glajda prođete preko ravne Mačve kroz svaki sledeći oblak do Loznice. Nisam bio nešto ponosan na to, znao sam da je mix sreće i savršenog dana i osećao bih se loše da pametujem sa izveštajima. Takmičenje Iznad Srbije podržavam u potpunosti zato što nas je otislo sa brda i omogućilo nam da se upoznamo i podružimo na proslavi, startovima ali lično ga doživljavam potpuno rekreativno jer šta ja imam od toga da završim ispred Rike i Željka npr (prošle godine), kada znam da su 20x bolji piloti od mene. Zatim nekolicine drugih pilota koji osim vikenda i takmičenja (za koje koriste godišnje odmore) ne mogu da mrdnu iz Beograda i dočekaju neki zicer dan. Tako da sve u svemu nema opterećenja, letim bezbedno, bežim od rotora i slećem na široke livade. To je moj moto ove godine, ili drugim rečima teram sebe da tako razmišljam. Već sam napravio nekoliko letova na koje sam ponosniji više od prošlogodišnjih duplo dužih. Let od Vršca ka Beogradu je bio moj san, oduvek sam to želeo i stigao je mnogo brže nego što sam se nadao pogotovu što sam leteo na danu kada sam to najmanje očekivao da će se desiti zbog uslova, niske baze.

Dok pišem imam utisak da će se izveštaj odužiti pa vas molim da ne zamerite, ako je za utehu neću ih često pisati. Sad malo o tim preletima…

Vršac, 8.5.2018, savršena prilika da se zahvalim Ninku, Gandri i Željku koji su nam omogućili da i pored akademije letimo kada su uslovi dobri. Bez njihovog angažovanja 10ak pilota se ne bi provelo tako dobro i ponelo pozitivne utiske kućama.

Dan je odličan, kumulusi se prave a usput u kolima sa Sujetnima diskutujem koliko sreće imamo što je i paragliding kao sport napredovao mnogo u zadnjih 10ak godina pa nam glajderi omogućuju da pročešljamo teren brže i napipamo neko pozitivno strujanje vazduha. Na startu slab vetar, pravac dobar i naravno postoje šanse da se curne. Uspevam na samom sletanju nešto da napipam i odlazim visoko. Poštedeću Vas informacija tipa popeo stub ovde, bio nisko ovde jer ti stubovi i nisponi koje su mene sačekali u Maju možda ne budu tu kada se bude letelo drugi dan. Prema tome leteo sam intuitivno, otprilike verujem u osećaj da ću nešto naći i tako mic po mic dolazim do Dunava, ima tu puno pilota, Željko, Keske, Dragodin, Edi, Aca Pešić koji je tog dana bio toliko raspoložen da sam imao osećaj da će okrenuti dva kruga oko Vršca i Dunava. Sve što sam ja radio sporo i kilavo on je radio brže, dinamičnije i bolje. Željka posmatram takođe, gledam kako taktizira i samo razmišljam da ostanem što duže u vazduhu i snimam situaciju, gledam pilote oko sebe, njihove odluke i šta one donose. Moja je bila da ne idem preko Dunava jer mi tog dana nije odgovaralo da se vraćam kući kasno a i imao sam utisak da je iza Dunava sve duplo slabije nego na putu prema rubu Delibatske peščare nazad do Vršca. Tu odlučujem da pokušam trougao (onaj mučeni flat jer za fai izgleda treba mnogo više znanja), i probam nazad u vetar do Vršca putem kojim je Aca odavno prošao, a možda već i sleteo jer sam ja spor ko puž. Ubrzo me sustiže i Mladen koji je poleteo sat i nešto vremena iz mene, slećemo okvirno u isto vreme u blizini Vršca. Kalkulacija je dobra, trougao donosi nešto bodova za Iznad Srbije i odlično mi zamenjuje let niz vetar preko dunava sa dodatkom dugačkog retransporta do Beograda. Zadovoljan sam i ideja o pravljenju tih trouglova mi je sve zanimljivija. Mislim da će toga biti još.

Sledećeg dana, 9.5.2018 godine je slična situacija, isti ljudi nam omogućuju još jedan provod najavom plana letenja. Sada sam mnogo rasterećeniji, sve me boli od jučerašnjih 5h u vazduhu pa razmišljam i ako iscurim ima da legnem pod neko drvo i da spavam. Oblačnost nešto veća, leti mi se normalno ali danas ne u vetar, jer je mnogo iscrpljujuće i pored toga što ove godine imam brže krilo. Polećemo, nešto niže opipavam stub i lagano ga puštam da me zakosi i prenese preko starta do baze opet i krećem istom putanjom. Besan sam što ne mogu nikako da izvalim kako da priđem oblaku, sa koje strane, da li da ga obilazim, da li sa osunčane strane penje ili ne. I čini mi se kako idem od baze do baze da je uvek drugačije. To me uznemiruje jer nema pravila preciznih a sa druge strane ista neizvesnost je baš ono zbog čega letim. Najčešće ljudima van paraglidinga i dajem identičan odgovor kada me pitaju zašto letim, spominju neki adrenalin, ludost, a mene radi samo ta neizvesnost jer se u ovom sportu želje retko poklapaju sa ishodima. A nekad ishodi budu bolji od samih želja i očekivanja. Dolećem do Dunava opet, oko mene je nekoliko pilota. Sloba Maletić donosi najbolju odluku tog dana i od Dunava leti ka Kovinu, ima kumulostradu ali meni se ne leti u vetar opet. Edi, iz Sujetnih me nervira na stanici jer samo priča kako iza Dunava ne radi i to me još više izaziva da idem baš tamo da bi posle mogao da ga prozivam. Gledam da popravim poziciju pre peščare, retko prelazim Dunav preko Rama, ne sviđa mi se ta putnaja jer severozapad usporava taj prelazak, razmišljam racionalno, ako već idem preko Dunava i uđem u nispon hoću makar da imam što duži glajd i dobacim do tačke gde će moći taksi da me pokupi iz Požarevca da idem kući a da iscurim odmah iza dunava mi se nikako ne radi. Popravljam se napred i sa solidnom visinom krećem u glajd ka Kopovima, letim dalje ka Požarevcu, radi sasvim solidno, mnogo bolje deluje ka Petrovcu i Đerdapu i istoku ali tamo ne idem ni u ludilu zbog retransporta. Iznad Požarevca izlazim na 2200 i u nisponu sam sve do sletanja. Bez ikakve šanse za produženje preleta. Planski slećem u selo gde ima taksi do Požarevca, saznajem da je Edi iza mene svega par kilometara. Sada srećan a do malo pre kukao. Vraćamo se zajedno za Beograd, sve se poklapa, autobus ne čekamo ni minut i zaokružujemo dobar letački dan.

Napravio sam pauzu jedan dan, trebala mi je. Mili se javio za Rajac, 11.5.2018. Znam da se nije naleteo ovih dana i uzbuđen je a to treba doživeti i videti ga, da ima rep mahao bi, gleda u oblake, uzvrti se, najavljuje 150km, proverava da nisu istekli pasoši… Ne zna da sakrije emocije ali to već veliki broj pilota zna sa upaljenim radio stanicama. Mili je bog i u odličnoj je formi! Možete ga čuti na svim krajevima Srbije. Iako mi se čini da je za Vršac bila bolja prognoza sve se poklopilo da idem na Rajac, prvo imao sam društvo iz Beograda, drugo malo me je bilo sramota da zovem i opet pitam Vrščane da najave letenje jer su dovoljno učinili te nedelje, i treće i ništa manje važno je eventualno druženje sa Fanaticima iz Valjeva.

Nas par iz Dust Devila dolazimo na start, najhrabriji je Zeka i poleće, markira mi dizanje tanko. Polećem, penjem. Mili kasni, nema ga. Znam da će se nervirati. Sa obzirom da moj klubski kolega Ceha mora zbog obaveza da ode ranije ja smatram da je odličan dan meni za prelet jer i tako moram autobusom kući ili da sletim do 16h, što mi se nikako nije radilo. Međutim, kasno shvatam da nisam uzeo novac iz kola niti imam prebijene pare da bi se usudio da završim u nekom kraju zemlje gde nemam prijatelje i pilote. Ne mogu da sletim i uzmem novac, već sam izašao visoko a vidim i da se na startu curi. Shvatam ja da je jedina moja šansa da letim za Valjevo, tamo imam prijatelje, mogu da se pobrinu za mene a i ako eventualno iscurim opet će to biti na putu do Valjeva kuda se Fanatici moraju vratiti kući. Sada je plan jasan i opet pre vremena i očekivanja ja sam u situaciji da treba da ostvarim još jedan od svojih letova iz snova a to je Rajac-Valjevo takođe par godina ranije nego što mislim da sam spreman i imam dovoljno znanja. Neke stvari mi idu na ruku, vetar je dosta sa severoistoka-istoka pa idem traverzno i laganim tempom stižem do Mionice a onda i do Valjeva. Imam puno vremena, visine i želim da nastavim dalje, vraćam se do Mionice, pokušavam sebi da dokažem da bi čak mogao i da se vratim na Rajac jer je vazdušna masa bila raspoložena tog popodneva. Dolazim do jedne tačke gde već vidim Rajac, selo Ba, kamenolom i mogućnost da se vratim ili makar blizu priđem i zavisim eventualno još od jednog stuba. Ali zbog povoljnijeg retransporta odlazim ipak nazad i slećem u selo nadomak Valjeva. Tu me Mili kupi vidno besan zbog kašnjenja na start i vozi u grad. Besan je jer shvata da je ovu istu igrariju mogao da napravi sa mnom i da mu dan bude mnogo bolji ali biće više sreće i bolje organizacije drugog puta. Ne stajem mu na muku. Odlučujem da spavam u Valjevu, Mili se pokazuje kao pravi domaćin, organizuje odlazak na koncert, izlazak, provod. Zapili smo se solidno i zaglavili a sve vreme imamo na pameti da je i sutra dobra prognoza za Gučevo.

Kao nomad sam, sada pored opreme za letenje u sistemu nosim i prljav veš i majce a na sebi imam pozajmljene stvari. Pre polaska za Gučevo, 12.5.2018 mamuran i umoran odlazim da obiđem Rođu i malo se ispričam sa njim. Plan je da se nekako vratim do Beograda odakle Sloba dolazi sa tandemima i učenicima tako da imam čemu da se nadam, a to je da zatvorim FAI trougao retransporta Beograd-Valjevo-Loznica. Krećem sa fanaticima i stižemo na Gučevo, Đole poleće odmah i muči se, ja nešto iza njega ali nekako izlazimo opet visoko posle malo češljanja terena. Vidi se da radi, još jedan dobar dan. Baza je visoko. Ubrzo se rastajem sa Milim, on odlazi ka Valjevu a ja guram napred ka Ceru sa planom dalje za Šabac pa negde ka Beogradu. Iznad cera sa dovoljno visine vidim prizor oko Šapca koji mi se nije svideo i rešim da se vratim nazad, zavrtim se malo tu oko Loznice, vratim nazad do Gučeva i krenem još jednom napred i sletim pored puta tako da Sloba može da me pokupi. Što se tiče prizora možda je to bilo i bezbedno ali ja nisam hteo da rizikujem, oblak je imao preveliku senku i izgledao je zaštrašujuće. Nemam ništa protiv ulaska u oblake, zapravo mi je to jedna od omiljenih stvari ali nekih se i te kako plašim. O meteorologiji imam još mnogo da učim pa se ne zalećem.

Utisci su sjajni i ovo je bila jedna nedelja za pamćenje. Nakon četvrtog dana sam imao osećaj da nije više ni tako lako iscureti. Zaista neverovatno.

Ovo su neki od zaključaka koje sam doneo u proteklom periodu:

• Strpljivo letenje je dobro letenje, verujem da je za početnika mnogo bitnije da ostane u vazduhu što duže, da ovlada penjanjem, centriranjem stubova i veštinama koje ga održavaju u vazduhu. Svaki let oko 5h u termici će svakako doneti makar 50ak kilometara.
• Uvek držati par hiljada dinara u sistemu da se ne desi glupost kao meni pa da morate i pored opstanka u vazduhu da razmišljate i kako do kuće.
• Brzbednost nema kompromis kada su odluke u pitanju. I najmanja povreda vas može dovesti do toga da propustite puno letačkih dana. Priča je slična basni o kornjači i zecu.
• Nađite dobre instruktore koji su mnogo godina u letenju i platite obuku. Verujem da finansije pretstavljaju poteškoće ali u suprotnom stavljate glavu u torbu. Svašta viđam na brdu i samo zato što vam je drug vrhunski pilot ne znači da ima vremena i ume da prenese znanje.
• Uvek krenite u prelet u pravcu svoje kuće pa makar bilo i kasno popodne, nemate šta da izgubite a postoje šanse da se desi nešto lepše od besomučnog jedrenja na brdu. Na isti način sam stigao od Vršca do Pančeva a ni u snu se nisam nadao.
• Sletite na neprometni seoski put direktno sa glajderom i povećajte šanse da vas neko poveze. Jer dok je krilo izvan torbe mega ste car sa kim svako hoće da se druži, sa krilom u torbi ste imigrant koga svi zaobilaze. Ovo sam naučio od Cehe, on čak parira glajder iznad puta i šalje sos signale.

Ovo je bilo o letovima, meni i mojoj viziji paraglajdinga. Sledeće godine ću valjda biti bolji pilot a samim tim će i izveštaj dobiti na kvalitetu.

Marko

Bravo za Marka koji je ekspresno izbio na drugo mesto našeg takmičenja i evo još malo video materijala sa njegovih ovogodišnjih letova: