Prelet Rajac-Zlatibor

Nekako ponelo nas ovo prolećno vreme, pa praćenje vremenske prognoze postaje svakodnevna rutina. Ponedeljak jak i turbulentan, utorak promena zahladjenje, sreda zatvorilo sve, četvrtak … hladno, sunčano i vetrovito. Pratim okolinu na putu do Rajca, slab vetar u Stepojevcu, dim iz termoelektrane ide vertikalno bez zakošenja, pitam se kako li je na startu? Na Rajac smo stigli nesto pre 12, nema nikoga. Vetar taman, udari ništa strašno,  a ptice ispred starta vrte stub. Nekako rastežemo raspremanje, sve u neverici, i očekivanju da će nešto de se promeni. Mislim rastezali smo se do jedan, a u medjuvremenu je i došla ekipa iz Kragujevca. Polećemo oko jedan, pravo ispred je stub, vrtimo, penjemo. U krugu Ivan, Uroš, Sloba i ja. Njih trojica se izdvajaju, a ja ispod slabije se snalazim, nekako mi beži stub. Odlučim da krenem ponovo ali vise napred i desno jer je vetar sever-severoistok, stajem na speed i izlazim desno ispred gde ponovo nalazim bolji materijal sa kojim izlazim na 1500m i krecem ka Teočinskom platou. I nije neka visina razmisljam u sebi, ali valjda Delta može da me doveze do brdašaca kod Leušica, koja su mi postala omiljena lokacija za vadjenje od jednog leta sa Kaktusom iz 2017g., a izvadili smo se Zarko i ja tamo pre neki dan. Odatle hvatam leva brdašca u Pranjanskoj dolini, penjem dosta visoko na 2000, i hladnoća polako počinje da probija kroz rukavice. Nispon me drži vec duže vreme. Razmisljam gde dalje, pratim brzinu, procenjujem teren. Vetar me nosi desno od Kablara, vidim da teren ide naviše, u redu je, ali nikad tamo nisam prošao. Odlučujem ipak da promenim smer ka Ovčaru, nekako mi daje vise opcija. Jos uvek u nisponu, gledam dole levo brdašca, desno Kablar. Još čekam. Prilazim ćošku i tamo vibracija. Nispon pada na -0.3 okrećem krilo u vetar, stiskam speed. Nabijam se u stub +3.3. Lakše se diše. Sa 1600 puštam se dalje prema Lučanima, u daljini Požega. Malo popravljam, vise održavam visinu ali nista konkretno. Ispred Požega, ja prilazim polako i razmisljam, ako nista drugo čeka me Žarkova pekara. Iznad Požege glajder, vidim penje. Narandzasti Peak 4, Zornić je. Pronalazim stub tu u dolini na samom izlasku iz klisure i penjem ga do 1300 zatim krećem ka Uči koji je bio već krenuo niz vetar i ponovo stub u Uzićima, i opet 2200. Hladnoća poče da se uvlači u kosti. Puštam se niz vetar. Opet sam sam. Uča mi se izgubio iz vida, a gde idem nemam pojma, računam prepoznaću nešto. Vidim dobro Sevojno i Užice, ali oni su dole desno u kotlini, a ja sam već visoko na grebenu i idem prema planinama u daljini. Kobo otkazao, pao mu napon od hladnoće, brzinu u odnosu na zemlju više nemam, a ni mape. U daljini kao da vidim neke veće objekte, te računam da tamo ima civilizacije te više idem desno iako me vetar više gura u levo. Već sam dosta izgubio visine, i približio se objektu koji prepoznajem da je Zlatiborac u Mačkatu. Vidim dole i magistralu. Sad znam gde sam. Pouzdanje mi se vraća i rešim da nadjem jos nešto na platou. U nisponu sam od trenutka kad sam okrenuo krilo ka Mačkatu. Ima nekih vibracija na krilu, ali nispon ne posustaje. Desno ispred mene šuma okrenuta na zapad. Osunčana je i u rotoru. Okrećem krilo ponovo u vetar i stiskam speed. Dolazim iznad šume i napipavam dizanje. Pravi rodeo koji je trajao nekih 10tak minuta dok se nisam dokopao brežuljaka pored Čajetine. Posle onog drmusanja mi je bilo toliko uživanje da sam se izvukao na Zlatibor sa 1000m viška koje je trebalo sada izgubiti. Prvo sam iznad samog Zlatibora izvrteo gomilu krugova u nisponu, onda dva bežanja iz rotora i na kraju vertikalno sletanje iza grada jer je vetar već ozbiljno pojačao. Uča je sleteo 15tak minuta pre mene na skoro istu lokaciju, te se lako nadjosmo na magistrali i uputismo prema autobuskoj stanici. Da sve bude jos lepše, autobus nas je čekao, a ne mi njega.

Edvard Filipović

One thought on “Prelet Rajac-Zlatibor

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

18 + ten =