Preuzeto sa sajta http://paraglidingserbia.rs
Autor je Predrag Dudić – Rika
Zdravo svima,
zima polako prolazi, a to znači da polako pristiže proleće. Piloti najbolje znaju šta to znači – visoke baze, hladnoća u vazduhu, jaka i uska termika… ali ništa što ne volimo. Leteh pre neki dan prvi prelet u sezoni, pa me sve sramota čitajući vaše izveštaje, da ne napišem i ja jedan. Svi znamo kako je lepo i koliko volimo da pročitamo kako je bilo na nekom letu.
Tako snimim ja prognozu za petak 9. mart i svidi mi se, pogotovu sonda. Zbog snega i mnogo drugih razloga, najbolja opcija mi je Čajetinka, pa odlučujem da tamo i odem. Iskreno ona mi je i jedan od omiljenijih startova, radi kao luda, ali baš… U najavi jugozapad, po visini jaci, mada sonda pokazuje da polako sa visinom ide i na zapad i severozapad, dok je u nižim slojevima slab jug. Stižem na gornji startić koji smo ja i Mićko PS napravili da se ne mučimo sa pešačenjem do donjeg, glavnog. Duvka mi dosta uz greben, razmišljam da li mi je dobra pozicija sa gornjeg startića… ali ipak odlučujem da ostanem tu, jer sam opremu već izvadio iz ranca. Spremam se polako i prvo podižem glajder da proverim kanape, međutim taj bočni vetar mi gura glajder u stranu, pokušavam da ga ispariram, ali usled termike i tog vetra, moram da spustim glajder preko malih klekica sa strane. Pošto su kanapi na Enzu pretanki, moram pažljivo da ih odvajam, onako obučen i spreman za smrzavanje pod bazom (bar se nadam)… počinjem da se preznojavam žestoko. Naravno jedna od redovnijih stvari koje mi se dešavaju je da moram sam na letenje, nema ko da pomogne ništa, pa psujem sve po spisku… Već sam skroz mokar, ali uspevam da sredim opremu posle sigurno 20min i polećem.
Kad sam poleteo ulazim u raketu, jedva držim glajder, a onda ispadam pa počinjem da padam, sve u strahu da ne zveknem u zemlju. Kreće horor… shvatam da je generalno SW W i da sam ja poleteo u rotor, koji je žestoko pojačan prolećnom termikom. Dok se vučem ispred glavnog starta, samo se borim da održim glajder iznad glave. Koliko mi je neprijatno, toliko i drago jer vidim da radi ubija… Izlazim ispred glavnog starta i na dežurnom mestu počinjem da vrtim. Standardica, jako, usko, turbulentno… ali ni blizu onoga što sam doživeo dok sam se vukao južnom stranom grebena. Izlazim na nekih 1700m i počinjem da gubim termal, ali ne i vreme. Taj teren poznajem kao svoj džep, pa odmah krećem prema Jadovniku. Već sam skontao da je zapadna komponenta po zanosu na prvom termalu. Takođe jedan dim u dolini pokazuje slab sever, pa mi to i potvržuje najveće prisustvo zapadnog vetra.
Nad Lisinom (Vlajkovo selo), hvatam termal do baze, imam jak zanos nad šumu. Izlazim do baze na 2500m. Hladno hladno hladno, a najviše jer sam ja mokar poleteo… moram da idem malo u vetar zbog zanosa, kako bih se vratio na zapadne padine Kopa. Do tada mi je plan bio da idem prema Kraljevu, ali tada menjam plan, pa rešavam da radim padinu Kopa, malo ulazim na Kosovo, pa do Pogrebine i tako pravim kilometražu. Međutim, jak zapad mi pokazuje da to nije idealan plan, jer će se relativno sporo leteti po grebenu (ima dosta zanosa, pa se mora često ići u vetar da se vrati na padinu, a i trim brzina je mala). Na Jadovniku isprobavam koliko idem u vetar. Brzina mi je 14-18 km/h. Hvatam termal na Kozjim stenama i menjam plan. Idem na Željin pa ću videti dalje. Ispred Željina hvatam termal, ali me zanosi dosta sa zapada. Iako sam imao plan da presečem dolinu Zapadne Morave kod Trstenik, gde je najuža, taj plan mi otpada zbog velikog zanosa na istok. Takođe u tom trenutku je formirana fenomenalna kumulostrada severno od Aleksandrovca, nad Župskim blago brdovitim predelom, a zanosi me pravo na tamo. Napuštam termal pod bazom i žurim da ne zakasnim na kumulostradu koja počinje negde između Mitrovog polja i Aleksandrovca. U tom trenutku krećem se 75 km/h bez speeda.
Hvatam kumulostardu i na prvom oblaku vrtim skoro do baze, ali vidim da se kumulostrada polako razbija pa žurim. Glisiram pod njom i posle nekoliko kilometara sam na istoj visini, oko 2300m. Razmišljam da idem na Juhor, gde mi je prvi sledeci kumulus, odnosno više njih, ali mi je potreban stub do baze da bih se kako tako dobacio tamo. Međutim ta dolina od Kraljeva prema Kruševcu je standardno mrtva. Nemam šanse da se približim Juhoru, pa odlučujem da idem kod brata Vlajka za Kruševac, na kafu, mada pretpostavljam da je u selu poslom, jer pričamo redovno i redovno je tamo. Pred sami Kruševac, na nekih 800m udara me neki balon posle duže vremena, pokušavam da ga uhvatim, apetit odmah raste prema Ćićevcu… međutim penjem svega 20m, lažna nada…
Gledam gde da sletim. Prvo što mi je izgledalo dobro, a uz sami grad, vrlo brzo skontam da je kasarna. Idem preko puta, kad tamo njive pod vodom. Što sam niži uviđam da i ono što nije baš pod vodom je jako mokro i natopljeno. Biram neki putić medju livadama i njivama, koji mi se čini da nije mnogo mokar. Međutim hvata me balon i podiže, pa mi finesa raste… vidim lepo mesto pored pruge, mislim da je čak i neki zarasli beton. Bez nekog nepredviđenog nispona stižem, gde i slećem.
Pakujem se sa nekim kumovima. Zovem Vlajka koji je po pretpostavci u selu i on mi pomaže pozivom autobuske stanice, da vidi kada imam bus. Imam 45min do lokalnog busa za Brzeće. Užurbano počinjem da se pakujem, a mali kum me sprovodi do prve ulice i pomaže oko pozivanja taksija. Jedva stižem na bus. U Brzeće po mene dolazi drugar sa Kopa i odlazimo pravo kod mojih kolega na večeru, odakle mi on daje auto da odem do Kraljevih čardaka. Tu parkiram njegov, prelazim u svoj i polaaako, lagaaano krećem kući.
Kopaonik – Kruševac 09.03.2018. – 68,2km
Pozdrav
