Desant na Drvar. Motivacija, takmičenje – prvi pobednički zadatak.

U sportu sam uvek tražio motivaciju za dalji napredak. Valjda u strahu da mi se ne ponovi ono što se desilo sa snowboardingom. A to je da sam od lepog sporta kojim sam se intenzivno bavio godinama, doveo sebe do toga da mi je mrsko da se organizujem za jedan ski vikend. Nešto što nisam ni mogao da zamislim da će se dogoditi kada sam počinjao.

U paraglajdingu je slično, uvek sam sebi postavljao zadatke jer uspavanost bez napredovanja bi me odaljila od sporta. Nakon 70km, bilo je 100km, pa 150km, brda, Uvac, pa trougao od 100km. Zatim je krenula jaka potreba ka timskom letenju. Nakon preleta od 200km, što mi je bio prethodni zadatak poželeo sam da pobedim na jednom takmičarskom danu sa komotnim rokom, u naredne 2 godine na primer. To sam otvoreno rekao Vlajku, Riki, Željku i mojima iz kluba. Želeo sam isključivo da pobedim zadatak, a ne takmičenje. Jer takmičenje se može pobediti i bez pobeđenog zadatka pa mi to nije delovalo privlačno. PWC na Kopaoniku je pomogao da razumem da je su i vrhunski piloti ipak samo ljudi i da mogu da im se dese greške, loši dani i da ih je moguće pratiti i uz mnogo trka i treninga možda i pobediti. Tu na istom PWC-u sam imao priliku da uđem prvi u gol na jednom od zadataka usled zaglavljivanja prve grupe ali se nisam zaletao jer su moji “liding” bodovi bili nedovoljni i znao sam da nemam šanse da pobedim zadatak. Zatim je došlo državno u Nišu gde je sve krenulo naopako što je moglo pa su i rezultati bili očajni. Ali sam takođe imao priliku za ulazak u gol prvi sa identičnom situacijom sa pwc-a, zaglavljivanje prve grupe (slabi “liding” bodovi). Opet, ostao je neki utisak da nisam baš toliko loše leteo iako su rezultati prikazivali drugačije. Zatim je usledio Drvar zbog čega i pišem izveštaj na temu.

U Drvaru mi je značajno pomogla atmosfera koja je bila zdrava zbog dobre organizacije i svakodnevnog organizovanog druženja nakon letenja. Od samog početka odlazak je delovao kao pun pogodak jer je prognoza izgledala dobro. Imao sam utisak da je dovoljno jedan do dva dana da letim dobro da bih video teren za uspešno putovanje, sve ostalo je predstavljalo bonus. Međutim dani su se odmotavali bolje nego što sam očekivao. Teren je već previše dobro izgledao tokom pristizanja u Drvar, jedva sam čekao da ga vidimo iz vazduha.

Prvog takmičarskog dana sam bio u srećnijoj grupi koja je uspela da se odlepi sa malog starta. On mi je delovao kao Belgiš ili Vinča bez Dunava, odsečen, nizak i ako se nema sreće i momenat nije pravi veoma brzo se završi na sletanju. Neki piloti su se potpuno nezasluženo našli na sletanju, izgubili su u kockanju sa intervalima. Nakon otežanog poletanja sam uspeo da se nađem u vazduhu i polako sam dobijao visinu. Kasnio sam naravno, to je već nešto na šta sam navikao. Krenuo sam iz cilindra kada su drugi piloti već značajno viši od mene. Ostatak zadatka je protekao u stizanju pilota i overavanju poslednje tačke pre svih, na kraju, i u potpunosti zasluženo Rika pronalazi stub odmah nakon overene tačke, bolje se pozicionira i pobeđuje prvi zadatak. Takođe je i vodio najveći deo trke.

Drugog takmičarskog dana smo se preselili na veći start. Bio sam u značajno boljoj poziciji na početku jer sam se našao na vrhu stuba iznad ostalih pilota. Ali manjak iskustva me je odveo u isti problem koji mi se ponavlja iz trke u trku. Kada sam se popeo do baze, neznajući da treba da ostanem tu iznad ostalih i pričekam, krenuo sam da bauljam okolo i tražim drugi stub bliže startnom cilindru. Kako ništa nisam našao, ta ista grupa od koje sam bio viši 300ak metara je sada bila viša od mene. Opet kasnim sa polaskom i jurim druge pilote. Srećom sam uspeo da ih pristignem i da se nađem sa Rikom u vazduhu nakon čega smo veliki deo trke proveli zajedno. Bilo je to odlično letenje, imao sam utisak da radimo sve dobro i da nas niko ne može sustići. Nismo se trkali jedan sa drugim bez rezona i nismo po svaku cenu srljali ali smo sve vreme stajali jedan do drugog što je ukazivalo da obojica želimo da pobedimo. Prednost se podjednako smenjivala a moja putanja na kraju je bila očigledno za nijansu bolja jer sam uspeo da stignem do gola pre njega. Nisam ni znao da je na kraju obračun bio u moju korist za 0.5 bodova. Mislim da taj podatak sve govori koliko je to bilo blizu. Bio sam iznenađen jer sam imao subjektivni osećaj da je Rika više vodio i da neću pobediti zadatak. Možda je do one formule, možda do nečeg drugog ali svakako ja sam nekako uspeo da ostvarim svoj cilj i da proglasim odlazak u Drvar uspešnim u potpunosti. Da mi taj mali uspeh bude još draži ostvario sam ga na odličnom terenu, rame uz rame sa jednim majstorom takmičarskog letenja. Pored toga, moje klubske kolege su bile u golu pa je tog popodneva osećaj bio savršen. Bili smo dobri i ekipno.

Nakon drugog takmičarskog dana imao sam osećaj da treći ne moram ni leteti. Ali koliko sam samo bio neiskren prema sebi veoma brzo će isplivati na površinu. Rezon mi je govorio, najbolji nisi – nema razloga da se nerviraš ako nisi na podijumu, najiskusniji nisi – najverovatnije nećeš ni zadržati poziciju. Uživaj u tome što se dešava oko tebe jer si svoje ostvario ali negde u meni je prolazila misao da bi bilo lepo da se održim samo u grupi najboljih i da ne napravim glupost.

Tog trećeg dana je bilo opet kockanja sa ciklusima, minut kašnjenja na poletanju je rezultirao da stane vetar, da se sačeka par minuta dok je prva grupa odlazila i dobijala visinu. Kada su se ponovo stvorile mogućnosti da se poleti bio je to onaj pogrešan momenat, kada će masa nas otići na sletanje. Piloti su bauljali po grebenu i zbunjivali su jedni druge, nije pridržavalo, svaki okret je bio suvišan i desetak metara niže. Pitao sam se zašto smo tu. Start je nizak, možda 300ak metara visinske razlike i tu nema praštanja. Neki su ostajali na grebenu dok se odlučujem da odem napred već nizak i probam u dolini. Krivo mi je bilo što to nisam i ranije uradio. Taj očaj koji me je obuzeo dok sam se odvajao sa brda uz poslednju nadu da ću se izvući iznad nekog gradilišta je momenat kada sam shvatio koliko sam zatrovan paraglajdingom i koliko nisam želeo da takmičenje završim na taj način. Bez ekipe koja je bila na sigurnom, Rike, Lovreca, Moleka i Bankara. Tada više ne razmišljam o sletanju iako sam na 100m i samo gledam kako da se izvučem. Dok posmatram pilote kako sleću ispred mene počinjem da držim neku nulu, zatim blagi uspon koji kasnije prerasta u nešto što je garantovalo ostanak na nebu. Tada je bilo lakše, samo sam bio u onoj već poznatoj ulozi a to je da kasnim, po običaju. Ostatak dana je protekao u Rikinoj dominiaciji a kod mene opet u sustizanju pilota, ali ono što je bilo najvažnije za mene je bilo da dođem do gola nekako i povežem tri uspešna dana.

Epilog tačmičenja na kraju rezultatski nije bio sjajan za predstavnike iz naše zemlje. Najbolji pilot, Rika, prema mišljenju svih učesnika je apsolutno bio dominantan ali ga je splet okolnosti ostavio bez ulaska u cilj poslednjeg dana, stoga je ostao bez pobede. Sa druge strane, zahvaljujući njegovom popustu ja sam se našao na podijumu što me nije učinilo bog zna kako srećnim jer sam profitirao na tuđoj nesreći. Sve u svemu, Drvar će ostati u mom sećanju kao najuspešnije takmičenje lige koje sam posetio od kako se bavim letenjem. Kao teren velikog potencijala na kome bi se mogla odvijati velika takmičenja kao i naša liga. Ostaće upamćen po gostoprimstvu, dobroj organizaciji, dobrom druženju i na kraju po prvom pobedničkom zadatku. 

U duhu mojih izveštaja od ranije je bilo i da se podeli po neki utisak, zapažanje ili nešto što sam naučio. Stoga ću izdvojiti sledeće:

  • Pogrešio sam što sam se protivio prisustvu na takmičenjima. Ovaj mali broj zadataka iza mene me je napravio efikasnijim i agresivnijim pilotom. Takmičenja su odlična nadogradnja za svakog Cross Country pilota koji želi da napreduje. 
  • Takmičenje je mesto gde možete da odmerite veštine sa drugim pilotima i ukažete sebi na segmente letenja koje želite da poboljšate.
  • Piloti vole da pričaju i rado će odgovoriti na sva pitanja najbolje što mogu. Nije sramota pitati iskusnije pilote šta misle o nekim vašim odlukama.

Što se tiče dalje motivacije, kod mene sledi mali zaokret od takmičarkih apetita i zadatak naredni je da se leti u manje poznatim predelima, konkretno mislim na Hercegovinu i grad Ljubuški gde bih voleo da se pridružim sjajnoj grupi pilota iz tog regiona (da ne imenujem sada sve pojedinačno). Želja je da sa ekipom iz Beograda i šire odemo jedan vikend i posetimo ove momke, letimo sa njima ako prilike dozvole i popijemo koju.

Kaktus

Živeli!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

4 − 3 =