Apr
Јанков Камен – Одвраћеница – Мучањ – Јасеново – Полумир – Столови – Конарево
Замолио сам Влајка да он напише извештај јер је прелетео већу даљину и остварио веће висине, ипак Рика и Роле кад лепо замоле, не могу да га одбијем 🙂 Нађох мало времена, па да се распишем.
Прича почиње на вибер групи коју чине бивши Г.п-п и неки нови, млади а перспективни пилоти.
Питање је било: Где ћемо сутра, Велики Петак, не ради се?
Влајко одмах, предлаже Копаоник Чајетинку, неколико пилота, укључујући и мене, сагласно је за акцију. Било је ту и других,врло занимљивих, порука и коментара, али нису тематски везани за овај извештај.
Опет Влајко: Да ли је неко гледао прогнозу?
Нађох се прозваним, па брже боље прегледам метеограм и генерисане сондажне дијаграме за Копаоник. Није лоше, може. Не будем лењ, проверим за Голију и Златибор. Ууух, много су боље сондице, по мом мишљењу. Известим екипу да ми се сонде за Голију више свиђа од оне за Чајетинку. Искусни вукови су одмах прихватили да идемо на Голију (добри утисци са такмичења) уз опаску да не можемо полетети са свима омиљене Одвраћенице. Рика избацује координате старта за југозапад на Радаљици, док Влајко и ја предлажемо нешто западније, ка Јанковом Камену.
По договору, ујутру у 8.30 Живорад Глишовић се паркирао испред моје хацијенде у Ратини. Немам сопствени превоз, мој Фокус рикнуо, мајстор га сређује на неодређено време.. Убрзо стиже Влајко. За пар минута Жикин џип је пун као саће. Мазнемо који комад пите од јубука и правац Голија, преко Рашке.
Не за дуго, стиже нас и престиже Марко Спиралица са братом Васом. У добром друштву брзо пролази време, стижемо на Одвраћеницу (старт са такмичења Н. Пазар 2019.) кад тамо вредни пазарски пилоти Санел, Едо и Ертан, стигли пре нас. Брат Рика и остали компањони из ПК Голија не могу у ову акцију због породичних обавеза.
По ветроказу и Ертановом крилу видимо да је југозападни ветар, неће дати безбедно и ефикасно полетање. Не губимо време, пакујемо се и макадамским путем, правац ка Јанковом Камену,највишој тачки планине Голија. Стижу и млађани пилоти краљевачког Еола, Ђоле, Богдан и Петар (имају и возача). Уз пут застајемо и проверавамо може ли се полетети. Нашли смо две фине локације са чеоним ветром, али Влајко инсистира да будемо што ближи Јанковом Камену, јер ту дере термика. Тако смо и учинили. Жикин џип стиже на само полетиште, док путнички аутомобили остају педесетак метара ниже.
Као у војсци, креће ужурбана припрема, циклуси чеоног ветра наговештавају добру термику. Поглед ка Дугој Пољани је супер. Сетих се на трен једне лепе експедиције када је пок. Микан из Ивањице довео Миленка и мене на зимско једрење, баш ту близу овог полетишта. Рекох, да би ваљало да се јавимо Пеци, јер полећемо са ивањичке територије. Нико ме не слуша, Спирала је већ спреман, ма ни ја не заостајем, Влајко при крају, Жика нам помаже, пристижу и други пилоти.
У року од неколико секунди три крила су у ваздуху, тражимо први термал. Спирала мали испред, Влајко и ја десно, одмах изнад пута на граници борове шуме. Нема много муке, ту је. Врло брзо изнад полетишта добијамо 3400+. Није тако хладно као кад је било такмичење. Влајко је на плафону, ја у средини и повукох ка Одвраћеници. Тако смо договорили пре полетања, касније одлуке иду у реалном времену. Полетели смо сви. Јохооо, ракете су свуда око нас.
Продужим још више на југ од Одвраћенице, момци ме не прате, враћам ка срцу планине и ту вртим скупа са Ертаном. Момак је млад и талентован пилот, одлично му иде центрирање са Артиком. Кумулуси су сада све већи са изражено високом базом. Влајко и Спирала већ кренули ка Плешину. На хоризонту су јако висоооко краљевачки соколови Ђоле, Петар и Богдан, већ планирају ка Рудном. Иза њих, ближе мени, је Жика са одличном висином. Жика и Ертан остају ту, између Одвраћенице и Плешина, јер имају пословних обавеза у Новом Пазару, док се ја придружујем рокерима. Уплашио сам се да не крену ка Копаонику,јер сонда је тамо била слабија,али и небо својим изгледом наговештава мртвило. Једино Васа нисам видео али сам сигуран да је уживао у овом лудилу од термике.
Као што смо договорили, одлуке где и у ком правцу, доносимо у реалном времену на бази показатеља на небу и земљи. Супер, не причамо много (радио везу максимално експлоатишу ваљевци на Дивчибарама). Сенке на земљи и лепи кумулуси високо на небу, дају нам наду да ћемо добро профитирати ако кренемо траверзно ка Ивањици, тј. мало јужније од самог града. Напредујемо одлично, иако има доста чеоног ветра. Ту увежбавамо центрирање закошених стубова и наравно, Влајка само пушком можемо скинути са плафона. Марко врло мало заостаје док пратим Влајка на планирању ка превоју, препознајем терен где сам пењао на пелету Златибор Копаоник, прошле године са Жарком. Ух, како се добро утврђује градиво из географије 🙂 – упознај Србију да би је више и лепше прелетао параглајдером.
Иде нам јако фино, без веће муке извртимо, високо па даље ка планини Мучањ, иза су Муртеница и Златибор.
Ветар нам је сада у доњем слоју бочни-леви, по висини скоро чеони. Мучањ ради баш како смо и очекивали, брзо пењемо до базе. Дивчибарска екипа Ђоле, Мики и Аца се чују на радио вези, без престанка. Расцвркутала се ваљевска братија за све паре, јоој како да их бар мало ућуткамо?
На тренутак изгубих Влајка из вида и кратко питам за позицију, јер батерија је од хладноће већ почекла да губи снагу. Јавља Влајко: Ту сам испред и мало јужније, имам у плану да идемо ка Прибоју. Кад је то чуо брат Марко, одустао је од рокерске заједничке свирке и прешао на солистички мод ка Ариљу. Јавља се Шоми, каже леђа на Лорету (не може да опроба новопристигло крило). Ево сада на вези и Воје, наводи неког ученика.
Утишах станицу и јуриш за Влајком. Јесте лепа кумулострада ка Муртеници и Прибоју, али чини ми се да би било лакше ка Чиготи… Немам батерије а немам ни воље да предлажем корекцију. Јуришамо у ветар мало јужније ка Јасенову на обали Златарског језера. План је да са јужне стране Муртенице лакше добацимо ка кањону Увца и Прибоју. Ех, ту ја испустим један умерен стуб, па покупим сву горчину чеоног ниспона. Влајко је у бољој позицији мало иза и виши је.
Калкулишем колико још могу са убрзаним крилом. Преко рамена гледам у јужне падине Мучња, све сам нижи, не знам хоћу ли стићи. Напред или назад? Доносим одлуку окрет и назад док још имам шасе за вађење на Мучњу. Влајко кратко каже: Ту сам, пратим те. Охоо, драма постаје све заплетенија, пропадам као цигла. Прве падине су мртве, наставлајм даље, гребеном. Имам у виду да је Веско Мрдак ту добро једрио (храбрим се) а опет ако будем морао да слетим, ваља бити што ближе селу Катићи.
(Питао ме један пилот, како ја то све добро знам, где је које село, док летим. Ех, мој пријатељу 32 године летим по прелепој Србији, спасоносна термика се не заборавља, кад слетим или се враћам са слетања, добро памтим и проучавам на карти где сам био, никад се не зна када ћу опет у тај крај.) Пут Јасеново – Катићи – Ивањица сам упознао због такмичења у Ивањици једне године, када сам са Мићком тражио пречицу из Пријепоља.
На средини гребена пронађох слабо подизање, које се поправљало како је и висина расла. Ма какви слабо, сада је све озбиљније. Јооој, то ми ради, пуни кругови, термика раширила руке и грли ме свом снагом, Ензо се сам центрира, има пикова преко 5,5м/с, просек 3,1.
У једном термичком стубу такве силине, брзо накупих преко 2500м. Влајко је у свом термалу мало западније и више је попео, до базе. Јавља станицом курс исток. Мени је доста, пар стотина метара ниже, престајем да вртим, не волим базу, ни хладноћу и ја узимам источни курс. Обзиром да сам преоптеретио крило, на триму брзо стижем Влајка али сам принуђен да бирам путању како бих одржао висину.
Ово планирање је право задовољство, имам осећај као да сам једрилици Бланик, финеса на навитеру 20. Јооој што волим што сам дош’оо!
Летимо крило у крило и зачас напустисмо Ивањицу. Са десне стране село Девићи Јанков Камен, са леве и испред Чемерно. Летимо крило уз крило и рокамо јужном страном Чемерна. Сигуран сам да је и у Влајковој глави продор преко Боћа ка Жупи… Уух, нешто нам не иде, брзина нагло пада, финеса такође. Чеони ветар нас одваљује. Не одустајемо и даље имамо у глави исти курс. Мислим, биће нешто код Орље Главе или код Ђакова. Ништа. Ех сада имамо проблем, ни до Ушћа не можемо добацити. Креће, борба са балонима на источном гребену Чемерна код језерцета, где обично раде ракете кад са Столова правимо прелет ка Студеници и Радочелу. Влајко маестрално врти те балоне, Бразил га изоштрио као јапанци катану. Упињем се свим силама али нисам прецизан и продуктиван као он. Нешто смо накупили са добрим заносом због југоисточног ветра.
Где сада, овај термал пуца??
Влајко има иницијативу, креће ка јужним падинама Столова и стени која се зове Тепек. Ух, није ми баш све једно, јесте осунчано, али се прибојавам турбуленције од југоисточног ветра који ће бити сигурно тамо…
Долазим нижи на падине где би требало да ради. Жељан подизања крећем у окрет при првом наговештају и покварим позицију. Сада нема друге негода вртим све то што природа подари, о цурењу и слетању не смем мислити, нема где. То је баш онај сектор који смо на светском купу и ЕП обележили као опасну зону јер нема места за слетање. Милина једна, прелетиш Голију уздуж и пореко, Чемерно и дођеш да се усвињиш на својим Столовима.
Вртим то мало немирног термала, ниско изнад гребена и видим да Влајко много комфорније пење изнад мене. Ма уживај Влајко брате, ја морам смиривати Енза који се често буни јер нема нормалног притиска по целом распону.
Немој ми то радити! Термал слаби, губим га.
Висина:1700м, мало. Влајко јавља 2400м иде преко Столова. Путуј мајсторе. Са мојом скромном висином могу да нападнем врх Усовица од 1375м, моожда прођем, али већа је шанса да ту и слетим.
Не! Одлучим да у смеру низ ветар, нападнем гребен који од Чикера иде ка нашем милом полетишту Скок и да продужим даље. Није лоше, ниспон од 3 метра, стидљиво убрзавам. Ипак је рута добра, прелазим Скок и идем ка Лакту. Сигуран сам да у Краљеву дере југоисток. За сваки случај узимам бочно закошену позицију како бих искористио мали гребен у Прогорелици. Ту је негде слетео Јован, прошле године у прелету са Златибора 🙂
Влајко јавља радио везом да иде код мене кући на слетање, покушавам да јавим своју позицију, станица цркава.
На слетању, западна ивица села Конарево, брзина на триму је 3км/сат, аууу није за опуштање, ипак, све је ОК.
А сада, ретранспорт. Влајко је успео да слети близу моје куће иако има огроман далековод у близини. Планира да дође по мене. Зовем Жику да кажем где сам слетео, он каже да је на само пар километара од мене и да долази да ме покупи. Охоо, како се све скоцкало. Убрзо сви скупа пијемо пивце за срећно слетање код мене кући.
Како би Кеске рекао, осмех на лицу говори све. Влајко 134км, ја 130км, Спрала 80км, биће љута борба за тимско прво место Изнад Србије 🙂
ПС. Надам се да ће Влајко још боље описати, из његовог угла, овај врхунски дан и одличне висине које смо постизали.
Велики поздрав.
