Let Kopaonik – Sjenica (6. VIII 2022)

Već neko vreme razmišljam da zapišem svoja iskustva sa letošnjeg lêta od Kopaonika do Sjenice, jer znam koliko su meni značila tuđa iskustva podeljena na ovaj način (i još uvek mi znače, ali su se letači, sa ponekim izuzetkom, odvikli od pisanja), ali sam mislio da bi to možda bilo previše pretenciozno od mene, budući da i nisam neki naročit letač, te da je, makar samo tog dana, bilo i više nego dvostruko dužih letova. S druge strane, taj let je, manje-više, ispao onako kako je i zamišljen (ili se makar uklopio u jednu od zamisli koje sam imao pre lêta), tako da mi se pretencioznost  možda i ne može prigovoriti, a nakon skorašnjeg razgovora sa Roletom, koji me je ohrabrio da let podelim sa zajednicom ako ja mislim da je vredan beleženja, rešio sam da tako i učinim.

Jedna od blagodeti COVID-19 epidemije (ako ih uopšte ima) je mogućnost rada sa bilo koje lokacije, što u mom slučaju znači popriličan broj dana provedenih na Kopaoniku. Međutim, nije sve tako ružičasto, za platu ipak mora da se uloži i neki trud i vreme, pa čak i onim danima koji deluju idealni za letenje. Tako mi prolaze čitava poslednja nedelja jula i prva nedelja avgusta i već sam polako gubio nadu da ću uopšte leteti na Kopaoniku pre povratka kući. Međutim, u četvrtak, 4. avgusta, nakon što sam još jednom zbog obaveza na poslu „izvisio“ za letenje, a dan je, kao i većina ostalih dana te nedelje, delovao sjajno, odjednom prognoza za subotu, 6. avgust, koja do tada nije delovala ništa naročito, počinje da deluje obećavajuće. Pratim je i u petak, i dalje se ne menja – više nego pristojno visoka baza, oko 2500, blag NE vetar oko 2m/s, bez izgleda za oluju ili grmljavinu, ali maltene bez kumulusa.

Kontaktiram lokalne pilote, ali uzalud – neki su na takmičenju u Nišu, neki se ne odazivaju, a nekima se čini da će vetar možda biti prejak te da će uzalud putovati do Kopaonika a neće leteti.

I dalje se nadajući da će se prognoza realizovati (uz blagu strepnju zbog najavljenog izostanka kumulusa, jer po „plavom“ vremenu ću biti kao guska u magli, neću imati nikakav pokazatelj gde bi se mogli nalaziti termali), pravim neki načelan plan da sa Kokorovca probam da se, budući da je najavljen blag NE vetar, probijem do Ušća, vratim natrag do Raške i onda odatle da se navučem na Kopaonik i gledam da sletim što bliže kući – idealno kod prve klupe na Čajetinskoj česmi ili makar na sletište u Šipačinu. Alternativni plan mi je da se, ako vetar bude prejak, pustim niz vetar ka Novom Pazaru i dalje ka Ribarićima. Međutim, pred svaki let sa Kokorovca, setim se i lêta sa bratom Svorcijem na tom istom mestu, pre sedam godina, kada je pred poletanje rekao da će, ako vremenske prilike dozvole, probati da krene ka Sjenici. Tada mi je to, kao nekome ko je počeo da leti tek dve godine ranije, a i to je činio krajnje neredovno, delovalo potpuno nadrealno. I ovog puta mi se javlja takva ideja, ali, pošto mi se čini da bi za taj poduhvat bilo mnogo bolje da duva neki jugoistok, a ni detalji terena do tamo mi nisu poznati, misli mi ne idu previše na tu stranu.

U subotu ujutro još jednom proveravam prognozu – ostala je ista. Proveravam i https://www.hidmet.gov.rs/ciril/osmotreni/index.php, sve kao što je i najavljeno, NE, oko 2 m/s. Iz dvorišta vidim da se nad Golijom formirao poneki kumulus, ali nijedan na obodu dolina Ibra i Raške, već dublje ka planini. Sa mojom Lidijom se odvozim do starta (neko mora da vrati auto iz one divljine, a i da me pokupi kad sletim – uvek je lepo imati sigurnu varijantu za retransport), vetar lagano duva, na momente malo više zdesna nego što bih voleo, ali mi se čini da je moguće poleteti bez problema. Ispred sâmog starta nema oblaka, a naspram poletišta, na obroncima Željina, već su pristojno formirani, tako da se radujem što je prognoza makar njihovu pojavu promašila. Dok Lidija bere hajdučku travu (na koju miriše cela livada), ja se raspakujem i spremam za poletanje. Prvo dizanje krila je neuspešno, izašlo je uvis nekako poluizduvano i skljokalo se na zemlju. Pomalo se brinem da sam u nekom rotoru koji pravi vetar zdesna, ali vidim i da ima momenata kad vetar pristojno produva, te rešavam da sačekam sledeći takav interval. Ne čekam ga dugo, krilo je formirano i lepo izlazi, okrećem se, počinjem da trčim i nakon dva koraka uspevam da se okliznem i praktično sednem, ali mi polazi za rukom i da glajder zadržim iznad glave, te nekako ustajem i nastavljam sa trčanjem i nakon trapavog starta konačno se odvajam od livade. Nad sâmom livadom, na petnaestak metara iznad zemlje ulećem u neko dizanje, ali ni ne pokušavam da ga zavrtim, jer mi deluje sam previše nisko za takav pokušaj, a i već imam ideju gde ću da nađem stub kojim ću se izvući. Na osnovu prethodnih letova na Kokorovcu, a i proučavanja logova letova drugih pilota, znam (ili se makar najiskrenije nadam) da dežurni stub treba tražiti na padini iznad sletišta, te krajnje samouvereno krećem pravo tamo, ni ne pomišljajući da možda i neće biti baš kao što sam i zamislio. Usput ne nailazim na kakvo dizanje, tek na jednu nulu koju proveravam i ne nalazim ništa više. Nad pomenutu padinu stižem sa stotinak metara rezerve i taman kad sam pomislio da sam možda previše maštovit, najpre nailazim na miris borovine (očigledno iz šumice ispod sebe, čije vrhove samo što nisam olizao koliko sam nisko), a koji trenutak potom i udar termike. Ipak je stub tu gde sam mu se i nadao, te mu se obradovano bacam u zagrljaj. Donekle je drndav i ne baš jasno definisan, bacaka me pomalo, ali ne odustajem. [mala digresija: nakon proletošnjeg šoka u prvoj termici sa novim krilom (Artik 6), kada mi se glajder pri nailasku na dizanje sam od sebe naglo nagnuo na stranu (slično udaru termike, samo što celo krilo ravnomerno odleće na stranu i zadržava pritisak na obema gurtnama i obema komandama), u međuvremenu sam naučio da takvo ponašanje visoko cenim. Naime, moj voljeni Artik 6 se pri nailasku na dizanje sâm nagne, ponekad čak i baci na stranu koliko treba, a moje je samo da se navalim na tu istu stranu i zabodem komandu dovoljno da ga u tom nagibu zadržim]. Nakon nekoliko nepravilnih krugova i ispenjanih nekoliko stotina metara, stub postaje mirniji i jači i lagano ga vrtim, polako se približavajući oblaku nad Pogrebinom, prateći visinu i brzinu, posmatrajući usput nebo.

Prvo što primećujem je da je vetar ipak jači od najavljenih 2-3 m/s, pre će biti oko 5 m/s, te da se prema Ušću kumulusi javljaju tek nakon Biljanovca, kao i na naspramnoj strani doline Jošanice, na obroncima Željina. Već polako odustajem od plana da idem ka Ušću, jer oblak pod kojim se vrtim je jedini kumulus kilometrima unaokolo i svi ostali mi deluju nedostižno. Ubrzo dolazim pod oblak i na skoro 2000 m dizanje prestaje (ili me je ipak vetar izduvao iz stuba, ali do ulaska u oblak nije mnogo ostalo, možda stotinak metara, a i sâm oblak deluje nekako rasplinuto, kao da je počeo da se raspada), te odlučujem da se tu ne zadržavam, već da krenem ka Raški, pa da se usput nekako povadim i probam da se dovučem makar do Novog Pazara. Posmatram levu obalu Ibra, ima tamo pristojnih kumulusa, ali nisu nad vrhovima u „prvom redu“, na padinama uz Ibar, već malo dublje u brdima, te ni ne pokušavam da dolinu preletim popreko. Krećem ka releju južno od Rvata, gde sam prošle godine „napecao“ jedan lep stub koji me je izvukao do 3000 m, u nadi da ću tamo naći neku sličnu vadilicu. Malo ispred releja nalazim neko dizanje, ali ni nalik prošlogodišnjoj „raketi“, međutim, ipak me pridržava, vrtim nešto tek malo jače od nule i u tom kruženju sa zanosom stižem pred Rašku. Nakon jakog nispona, nad Raškom opet nalazim neku nulu koju vrtim nekoliko krugova, što iz poštovanja, što pomalo i iz očaja. Vidim da je vetar pojačao, svestan sam da nisam baš mnogo visoko i da ne bi bilo zgoreg da osmotrim dovoljno prostrane livade kao mesta za sletanje, pa ako nastavim da curim, da se zadržim u njihovoj blizini i ne dozvolim vetru da me oduva dalje.

U isto vreme, prilazim golom piramidalnom brdu iznad Raške (izvinjavam se na nepoznavanju toponima, sad je valjda jasno da nisam materijal za predsednika Srbije) i nadam se da bi se niz vetar od njega moglo naći nešto i za paraglajderistu u skoro pa očajničkoj potrebi za visinom. Ovog puta nade i želje su mi uslišene, nalazim potpuno definisanu termiku, koju odmah počinjem da vrtim – verni Artik se naginje koliko treba, ja ga samo poslušno pratim. Nakon petnaestak minuta vrtenja termika prestaje, ali imam 2300 m visine i raspoloženje mi se poprilično popravlja – u zanosu sam preleteo skoro pola puta između Raške i Pazara, te nastavljam da letim niz vetar, sa idejom da dođem do Pazara, pa da onda smislim kuda dalje. Ispred mene nema oblaka, ima ih na obroncima Peštera, ali je to još uvek predaleko za mene. Nekoliko minuta potom napipavam još jedno dizanje, najpre lagano, koje ubrzo prelazi u stub sa povremenim dizanjem od preko 5 m/s. Vidim da mi penjanje nije ravnomerno, da u navetrenoj strani stuba imam jače penjanje nego u nizvetrenoj, te pomalo popuštam komandu dok idem u vetar, a potom se, niz vetar, navaljujem na gurtnu i zabadam komandu kako bih se što brže ponovo okrenuo u vetar. Sve vreme pratim i spoljni stabilizator, ali Artik je prava poslušna maca, ni ne pomišlja da krene spoljnom stranom nadole, u spiralu [ponovo mala digresija – jedan od mojih prethodnih glajdera, ION 2, iako low EN-B, je imao tu tendenciju – pri svakom iole energičnijem kruženju u stubu, krilo je spoljnom stranom kretalo nadole, u spiralu, te sam morao da ga kočim spoljnom komandom]. Da li sam postigao najbolje moguće dizanje nikad neću saznati, ali u jednom trenutku od G-ubrzanja počinjem da osećam nešto poput blage nesvestice, kao da se nalazim u spirali, samo što idem uvis. Ne popuštam komandu, ali pažljivo osluškujem sebe i promenom disanja i kontrakcijama mišića nogu i trupa, onoliko koliko je to moguće tokom lêta, jer ipak moram da se gibam i pomeram u sistemu, pokušavam da ublažim posledice brze rotacije. Ubrzo nesvestica prolazi, a i stižem do vrha stuba – 2900 m! Daleko ispod sebe vidim Pazar okupan suncem i čini mi se da sam već nad gradom (kasnije iz loga ću videti da sam od centra grada bio udaljen bar pet kilometara!).

Sa te visine vidim i Pešter kao na dlanu, uočavam i tamošnji aerodrom kao najistaknutiji objekat i u trenutku rešavam da makar pokušam da stignem do tamo. Odabiram tačku koju mogu lako da vizuelno pratim, spoj obronaka Golije i Peštera (kasnije saznajem da se mesto koje se tu nalazi zove Duga Poljana) i ka njoj se usmeravam, no, kako nisam siguran da li ću do tamo uspeti da doletim, pratim teren ispod i ispred sebe i sa te visine mi deluje da ima dovoljno čistina na koje bih mogao da sletim ako usput iscurim. Pratim i brzinu vidim da uopšte nije loša, ne pada ispod 30 a prelazi i 40 Km/h, što je i očekivano, jer mi vetar uglavnom dolazi sa boka.  Ubrzo počinjem da razmišljam gde bi mogao da bude moj sledeći stub, jer kumulusi koje vidim ispred sebe nisu baš blizu, a oni koji su mi bliži su previše levo u odnosu na kurs koji sam sebi zadao. U tom razmišljanju, glajder se nervozno meškolji uz gubitak pritiska desne strane – nalazim se niz vetar od neke termike!. Odmah okrećem desno u vetar i napipavam nejaku termiku koja me nosi ka onim oblacima što su mi maločas bili previše levo u odnosu na zadati kurs da bih se pod njih podvlačio, ali sada im prilazim u penjanju, što je potpuno druga priča. Sada sam već dovoljno blizu oblaku i krećem pravo ka njemu, pomalo strepeći od eventualnog nispona na nizvetrenoj strani, ali verni Artik se u jednom trenutku samo blago zaljuljao, a potom počinje penjanje. Vrtim sve dok nisam primetio da dan uopšte više nije letnji i sunčan, već više podseća na tmuran oktobarski. Uočavam i detalje oblaka, njegove uskomešane pramenove i u tom trenutku sam se osećao kao najusamljeniji, poslednji čovek na svetu, sâm i sićušan spram sila prirode. Prestajem da vrtim, gazim pomalo spid i krećem ka sledećem oblaku, koji mi sad dolaze u susret, jedan za drugim, pod otprilike 45 stepeni zdesna u odnosu na moj kurs. Rešavam da budem pomalo i bezobrazan i da sledeći oblak ne vrtim, već da se samo podvučem pod njega i nastavim pravo prema Dugoj Poljani. Zamisao mi uopšte nije loša, jer u tom glajdu ispod oblaka izlazim na preko 3400 m i prelazim skoro 10 km.

No, sve što je lepo ima svoj kraj. Odjednom, sledeći oblak više nije nadohvat ruke, već je nekoliko kilometara iza Duge Poljane i u tom trenutku, umesto da nastavim ka sledećem oblaku, zahvaljujući neiskustvu i ziheraškom načinu letenja njime indukovanim (pomislio sam da ću doći do oblaka previše nizak i tamo upasti u neki rotor izazvan obroncima Golije), donosim pogrešnu odluku – skrećem na jugozapad,  90 stepeni ulevo sa odabranog kursa, kako bih se niz vetar podvukao pod jedan loptasti i meni bliži kumulus, mislivši da će mi visina tako nakupljena biti dovoljna da dobacim do Sjenice. U istom trenutku, desno od sebe, nad Golijom, vidim dva glajdera. Pretpostavljam da je to neko od mojih zemljaka Kraljevčana, jer znam da sam jedini koji je tog dana poleteo sa Kopaonika, dozivam ih stanicom, dozivaju i oni mene, međutim, ja njih čujem, a oni mene ne (tek nekih mesec dana kasnije sam shvatio u čemu je bio problem – iako kineska, stanica je radila valjano, nego sam joj na prethodnom lêtu, da ne bih smetao takmičarima na EP u Nišu, promenio frekvenciju predaje). Iz njihove međusobne komunikacije razaznajem da će nastaviti da lete ka Crnoj Gori (naknadno sam saznao da su to bili Jovule i Đole, na letu od Stolova do Kolašina – 150 Km! Bravo, momci!!!). U trenutku mi  prolazi kroz glavu da bih možda mogao da im se pridružim, ali odmah i odustajem od te ideje – em nisam planirao da idem na tu stranu, em mi je teren nepoznat, em nemam komunikaciju sa njima pa ne mogu ni na to da se oslonim, a ako i krenem za njima, ko zna kada ću se i kako vratiti nazad, jer sutra ujutro bi trebalo da sa porodicom krenem sa Kopaonika nazad kući. Stoga ostajem pri svom planu da letim do Sjenice i nastavljam prilaz niz vetar onom kumulusu, očekujući svakog trenutka da počne penjanje, no, to se nikako ne dešava! Već sam, koliko mi se čini, maltene ispod samog središta oblaka, a od dizanja ni traga. Gledam instrumente, čak pravim krug kako bih bio siguran da letim niz vetar, gledam kretanje senke oblaka na zemlji, nema greške – idem niz vetar, ali dizanja nema niotkud. Šta je, tu je, nastavljam u istom smeru, smatrajući da termal mora da je tu negde ispred mene, istovremeno razmišljajući da li je i kako moguće da sam promašio takav penal od termala. Konačno, krilo me povlači uvis, i omiljena igra počinje. Ne vrtim do baze (ostalo je još nekih 200-300 m i tu se rastajem sa Kraljevčanima), na 2600 m mislim da imam dovoljno visine da stignem do Sjenice, koja mi se čini da je odmah tu, nadohvat ruke. Ispostavilo se da nije baš tako, ponovo pogrešna procena usled neiskustva, tako da sam prinuđen da tražim još neki stub, kako bih preleteo brdašce od nekoliko stotina metara visine koje mi stoji na putanji ka Sjenici (a kažu da je Pešter visoravan!). Okolno nebo je potpuno plavo, stoga sam rešio da idem pravo ka golom vrhu brda, smatrajući da sa njega mora da se odvoji neki termal. Tako je i bilo, vrtim do 2000 m i pravim još jednom istu grešku – mislio sam da je oko 1000 m visinske razlike dovoljno da se dovučem do cilja. Opet curim i sada sam već poprilično nisko, napipavam neku termiku, može da se vrti, ali je veoma zakošena i nosi me prilično na jugozapad, a slabo dobijam na visini. Pridružuju mi se i neki orlići u istom stubu, ali oni vrte dva kruga i odlaze dalje, te tako i ja počinjem da tražim mesto za sletanje, pre nego što me vetar oduva dalje u brda. Livâda ispod mene ima koliko ti duša hoće, ali su sve isparcelisane – ograđene bodljikavom žicom, a mnoge su ispresecane žicama (struja, telefon). Ne želeći da išta rizikujem, jer ne znam koliko jako duva vetar pri zemlji, odabiram najprostraniju i najvišu u okolini, kružim iznad nje i polako smanjujem visinu, iako me na pojedinim mestima ispucavaju balončići. U samom dnu livade, u poslednjem zaokretu pred sletanje, nailazim na sasvim pristojno dizanje od oko 2 m/s i u njemu dva orla (kojima sam potpuno divljački u suprotnom smeru uleteo u stub, na čemu im se ovom prilikom izvinjavam), vrtim jedan krug tek da ispoštujem termiku i produžavam na sletanje. Na samom sletanju, kao kontrast svim pomenutim termičkim ispucavanjima, na dva metra od zemlje nailazim na neki nispon, te slećem malo grublje nego što bih voleo, (i ne baš u samu Sjenicu), ali ipak zdrav i čitav, praćen ovacijama publike:

Pakujem se i krećem put Sjenice, prebirajući usput po Internetu brojeve taksi-prevoznika u Sjenici. Uskoro nalazim jednog taksistu dolazi po mene, na stanicu me dovozi petnaestak minuta pre polaska autobusa za Novi Pazar. Iz autobusa se javljam Lidiji i dogovaramo se da me kolima sačeka u Raški, ili da dođe do Pazara ako ne bude bilo autobusa do Raške. U Pazaru saznajem da umesto u pola sedam, kao što Internet tvrdi, sledeći autobus za Rašku kreće tek u pola deset, tako da Lidija i kćerka Sonje dolaze po mene, a ja u međuvremenu proslavljam sâm sa sobom uspešan let cevčeći zidarsko pivo. Kako i priliči, svoje asistente na ovom veličanstvenom lêtu izvodim na večeru u Raški u znak zahvalnosti.

Na kraju, nekoliko zaključaka (koji uopšte nisu originalni, ali sam ih se više puta setio i tokom i nakon ovog lêta):

–          nije loše imati prethodno iskustvo na nekom poletištu, ili makar proučiti logove drugih letača, zarad pronalaženja tog prvog termala;

–          jako je zgodno leteti i sleteti u blizini puteva i tamo gde ima dometa mobilne telefonije i Interneta (Tarmi Rićmi, bespuća koja ti nadlećeš kod mene izazivaju stravu);

–          letite što više i što češće i upoznajte dobro svoje krilo, sistem i instrumente;

Log: https://xcglobe.com/pilots#show-flight/2500460/

Vidimo se na nekom brdu,

Vukašin Đorđević

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

5 × 4 =