Takmičenje iz ugla jednog rookie-ja

Od kako sam počeo da se bavim paraglajdingom slušam od ljudi kako je super ići na takmičenja kako zbog druženja tako i zbog napredovanja u letenju. Ove godine odlučih da konačno i učestvujem na istim, prvo u Nišu a zatim i u Vršcu za koji i pišem ovaj izveštaj.
Prognoza se menjala iz dana u dan pa je prvi dan takmičenja bio pod znakom pitanja, sve do tog jutra bilo je neizvesno hoće li moći da se održi prvi task. Niska oblačnost, skroz zatvoreno nebo i slab vetar na startu nisu delovali optimistično ali task committee je napravio kratak task po bregu pa niz vetar do Crvene Crkve, ukupno nekih 53km. Sonde potrošimo u roku od 5min i za njima sad vec tradicionalno poleće Bankar koji (opet tradicionalno) curi za njima. Nedugo posle njega polećemo svi, nismo svi bili iste sreće pa tako jedan deo pilota curi odmah po poletanju neuspevši da nadje termal, dok se ostatak rastrkao svuda po bregu od Kule do Guduričkog. Jedno vreme se i ne znajući držim u prvih 10, ali pre nego sto sam uspeo da overim treću tačku glavim se u nekoj nuli koja se tek posle 20min mučenja i overavanja tacke pretvara u stub kojim se čupam malo i nastavljam ka aerodromu nedugo posle toga dok iskusniji piloti odavno nastavljaju ka golu. Čak i sa niskom bazom od samo 1200mnv dan je bio odličan, bar za one koji su znali da ga iskoriste do kraja 😊


Drugog dana imamo bolju situaciju sa vremenom, slab vetar, solidna sonda, kumulusi u najavi. Kula, Malo Središte, Grebenac, Banatski Karlovac pa nazad u Vrčac na sletište, trougao od 75km. Polećem medju prvima oko 13:00, ne uspevam da se isčupam u termalu koji nalazim kad sam vec bio nisko, ali bar sam nekima markirao isti (nema na čemu 😀 ). Curim, žurba na restart i poletanje oko 14:00. Stubovi vec rade solidno, brzo overavam tačku kod Guduričkog u kojoj me ceka i kumulus koji se tek formira, i iz njega se pustam ka tački kod Grebenca gde stižem jako nisko, sa jednom nogom koja viri iz sistema spreman za sletanje čupam se nekako i krećem ka Šušari sa nadom da ću se podvući pod kumulstradu koja se prostire ka Banatskom Karlovcu. Ponovo nisko, ponovo noga viri iz sistema, zabadam raketu i čupam se na moju sreću i podvlačim ispod kumulustrade koju sa uživanjem pratim skoro do tačke kod Banatskog Karlovca, overavam je i shvatam da se termika u tom delu ugasila, curim lagano i završavam na zemlji na nekoj njivi posle Nikolinaca. Opet, iskusniji piloti stigli su uveliko u gol spremni da tovare sve nas koji nismo, sa punim pravom naravno.


E sad, treći dan, plavo nebo, slab vetar i to ledjni, sumnjiva sonda. Ne znam kako ubadaju taskove, ali opet dobijamo task od solidnih (po mom misljenju za te uslove ni malo lakih) 61km out and return. Polećem oko 14:20, prolazim kroz stub na startu da oslobodim prostor da polete i drugi piloti, i krećem da tražim nešto u ravnici gde naravno curim. Gledam sa zemlje kako vodeća grupa lagano odlazi i odlazim na restart. Ekipa na poletištu nije srećna, vetar je i dalje ledjni, malo jači na momente. Koristi se trenutak kada oslabi i poleće ko kada može i sme. Polecem oko 15:20 pravo u stub koji sam u prvom letu napustio, izvlačim se i krećem. Da ne dužim, ceo let do tacke bilo je super, lako sam nalazio stubove, lepo ih centrirao, ali kada sam overio tacku i krenuo nazad uspeo sam samo da iskoristim taj poslednji stub pre Velike Grede i posto je sve ugasilo odatle na glajdu stižem do Vršackih Ritova na nekih 7km do gola. Opet mi je falio taj jedan stub…


Četvrti dan i front koji dolazi, task do Malog Središta, Ritiševo, Crvena Crkva, most kanal DTD i gol kod Stare Palanke. Skraćujem maksimalno- curimo svi osim majstora ovog sporta, svaka čast momcima, a i Šomiju koji se turisticki provozao do gola i tamo zbunio Zeljka koji je posle njega stigao tamo 😀
Za kraj utisci iz perspektive jednog rookie-ja, za sve koji možda razmišljaju da počnu da učestvuju na takmičenjima: Druženje je super ako niste tu samo da bi izlazili u grad, a uvek se nadje bar nekoliko raspoloženih za par piva 😊 Što se letenja tiče, mnogo toga na rekreativnom letenju ne bih radio, ne bih se cimao toliko sa letenjem traverzno, uz vetar, poletao na ledjni vetar, vrteo neke nule i čupao pola sata u istim, ali bas zato se na takmičenjima mnogo uči i napreduje. Organizovan retransport (koji je dobro organizovan) pruža mi komotnost da se opustim i pustim malo više nego što bih to inače radio, mada bilo je i onih koji su sletali u neke kukuruze, valjali se u blatu, sletali u Rumuniju ali nećemo ih sad imenovati 😊 Sve u svemu moja apsolutna preporuka tebi koji ovo čitaš i iole razmišljaš o tome je da dodješ, bez obzira koju klasu krila leteo, nećeš se pokajati.

Miloš Andrić

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

two × four =